Evropski bizon; Foto: Rafal Kovalcik
IUCN je početkom decembra objavio najnovije podatke iz svoje Crvene liste ugroženih vrsta.
Prema poslednjim podacima iz IUCN Crvene liste ugroženih vrsta™, objavljenim početkom decembra, evropski bizon (Bison bonasus), najveći evropski kopneni sisar, danas ima bolje izglede za opstanak! Zahvaljujući kontinuiranim naporima uloženim u njegovu zaštitu, ova vrsta kvalifikovala se za prelazak iz kategorije ugroženosti Osetljivih (VU) vrsta u kategoriju Potencijalno ugroženih (NT).
Pored ove ohrabrujuće vesti, ažurirani podaci iz Crvene liste donose i alarmantan podatak o 31 vrsti, koje su, nažalost, prešle u kategoriju Iščezlih (EX). Od ukupno 128.918 vrsta koje su procenjene u skladu sa kriterijumima IUCN Crvene liste, čak 35.765 vrsta je pod rizikom od iščezavanja.
Evropski bizon
Kao rezultat dugoročnog sprovođenja kontinuiranih mera zaštite, populacija evropskog bizona u divljini porasla je sa oko 1.800 jedinki u 2003. godini na preko 6.200 u 2019. godini. Nakon što su poslednje jedinke u divljini odstreljene u Bjeloveža šumi i na Kavkazu 1921. i 1927, preostali bizoni su opstajali samo u zatočeništvu. Prvi program za povratak u divljinu sproveden je 1954. godine. Danas se najveće subpopulacije ove vrste nalaze u Poljskoj, Belorusiji i Rusiji.
Trenutno, u Evropi postoji 47 krda bizona koja se slobodno kreću, od kojih je najveće krdo u Bjeloveža šumi na granici Poljske i Belorusije i broji oko 1,000 jedinki. Međutim, krda su u velikoj meri međusobno izolovana i ograničena na šumska staništa, koja ne zadovoljavaju sve potrebe bizona.
“Evropski bizoni su vraćeni uglavnom na šumska staništa gde zimi ne nalaze dovoljno hrane, pa dolazi do konflikta sa ljudima kada ove životinje u potrazi za hranom, pređu iz šume u poljoprivredna područja. Da bi se smanjio ovaj rizik i umanjila potreba za prihranom veoma je važno kreirati zaštićena područja koja bi uključivala i otvorene livade za ispašu”, izjavio je dr Rafal Kovalcik (Rafał Kowalczyk), jedan od autora nove procene i član Grupe za bizone IUCN Komisije za opstanak vrsta (SSC).
Evropski bizon;
Foto: Rafal Kovalcik
Evropski bizon postao je simbol ambicioznih poduhvata očuvanja velikih divljih prostranstva u Evropi. Pokazalo se takođe da ove životinje ne zahtevaju toliko prostora koliko se smatralo da bi zauzimale na osnovu njihove veličine i naše prosečne percepcije koja uglavnom potiče iz poređenja sa staništima njihovih severnoameričkih rođaka. Istina je doduše da evropskim bizonima treba mozaično stanište, koje će, pored šumskih elemenata sadržati i otvorene predele za ispašu. Ali životinje koje su vraćene na svoje stanište u pravim uslovima nemaju potrebu da široko lutaju već ispunjavaju svoju uslogu ekosistemskih inžinjera dok pasu i brste vegetaciju, gaze i oblikuju tlo, i tako omogućavaju prirodno đubrenje. Dovoljan broj prisutnih bizona oblikuje svoje okruženje u jedan mozaičan pejzaž koji je višestruko koristan za ekosisteme, kao i za brojne druge vrste. Iako se ovakvi pozitivni efekti prisustva bizona u odgovarajućim uslovima beleže u sve većoj meri, njihov opstanak je još uvek neizvestan. Za samo 8 od ovih 47 krda možemo reći da su dovoljno velika da mogu biti dugoročno genetski održiva. Opstanak vrste i dalje zavisi od nastavka sprovođenja mera zaštite kao što su premeštanje na povoljnija otvorena staništa i ulaganje napora u rešavanje konflikta između ljudi i bizona.
U Srbiji, pojavljuje se interes za ovakve programe i vraćanje bizona na Frušku goru i Staru planinu.
Srbiji susedne zemlje, Bugarska i Rumunija, već beleže uspešan povratak vrste na područje južnih Karpata i Rodopa. Prema podacima “Rewilding Europe”, evropske mreže zadužene za reintrodukciju evropskog bizona na Rodope u Bugarskoj u okviru inicijative “Rewilding Rhodopes”, od njihovog dolaska na ove planine 2013. godine, primećen je značajan doprinos razvoju šumskog područja, a pogotovo stvaranju i održavanju mozaičnog pejzaža, kao i jačanju lokalnih lanaca ishrane. Tako je omogućen razvoj otvorenog travnog staništa, rast novog drveća, kao i porast brojnosti drugih biljojeda, ptica i gmizavaca. Na ovom području nisu registrovani sukobi između ljudi i ovih divljih životinja zbog udaljenosti naseljenih područja. U Srbiji, pojavljuje se interes za ovakve programe i vraćanje bizona na Frušku goru i Staru planinu.
“Oporavak evropskog bizona, kao i 25 drugih vrsta prema novim procenama IUCN Crvene liste, pokazuju kolika je moć zaštite”, istakao je dr Bruno Oberle, generalni direktor Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN). “Ipak, rastući broj u kategoriji Iščezlih vrsta jasan je podsetnik da se napori na očuvanju moraju hitno proširiti. Da bismo bili spremni da se suočimo sa globalnim pretnjama poput eodrživog ribarstva, osposobljavanja zemljišta za poljoprivredu i širenja invazivnih vrsta, potrebno je sprovođenje mera zaštite širom sveta i uvođenje tih mera u sve sektore ekonomije”, dodaje Oberle.
Druge ugrožene vrste koje su prmenile status
Prema najnovijim podacima IUCN Crvene Liste ugroženi su i svi svetski slatkovodni delfini. Pretnje po opstanak delfina su brojne, od korišćenja ribarskih mreža do narušavanja staništa usled pregrađivanja reka i zagađenja. Jedna vrsta ajkule (Carcharhinus obsoletus) koja je tek prošle godine zvanično opisana, ulazi na Crvenu listu sa već izuzetno nepovoljnim statusom Krajnje ugrožene (CR) vrste. Obzirom da je njeno stanište u Južnom kineskom moru jedno od najviše eksploatisanih marinskih područja na svetu, ne isključuje se i mogućnost da je ova ajkula zapravo već iščezla.
Jezero Lanao na Filipinima izgubilo je 15 endemičnih vrsta slatkovodnih riba, iščezle su tri vrste žaba Centralne Amerike, dok je veliki broj biljaka sada dospeo na Crvenu listu u kategorije Osetljivih (VU), Ugroženih (EN) i Krajnje ugroženih (CR) vrsta.
Ribari na jezeru Lano love Giuris margaritacea;
Foto: L. Tores
Grevillea caleyi, australijska endemska vrsta;
Foto: Tony Auld
Smanjenje ukupne rasprostranjenosti zabeleženo je i kod mnogih biljka južne hemisfere, među njima i kod roda biljke makademije. Ugrožene su sve tri vrste ovog roda koje daju komercijalno značajne orašaste plodove. Nove procene uključile su i obradu podataka za mnoge vrste hrasta, a rezultati pokazuju da je ugrožena jedna trećina vrsta (31%, 113 od 430) ovog plemenito stablo. Među azijskim vrstama, čak 9 hrastova su svrstani u kategoriju Krajnje ugroženih, pri čemu su neki već potencijalno izgubljeni. Najviše ugroženih hrastova se nalazi u Kini i Meksiku, zatim slede Vijetnam, SAD i Malezija. Dok su seča i promene
namena zemljišta za poljoprivredu najveći uzroci nestajanja hrasta u Jugoistočnoj Aziji, Kini i Meksiku, problem u severnoj Americi uzrokuju invazivne vrste, biljne bolesti i klimatske promene.
Značaj hrasta u Srbiji opstao je kroz narodne običaje i heraldiku, ali površina zemlje pod ovim drvećem je izuzetno smanjena. U Srbiji raste 10 vrsta hrasta, i njihov udeo u šumskom fondu je oko 25 odsto. Iako su u 19. veku prirodne lepote Srbije opisivan mahom u kontekstu velikih impresivnih šuma bukve i hrasta, danas je sa 28 odsto pokrovnosti, ukupna teritorija zemlje pod šumom ispod evropskog proseka.
Pripremila Milica Mišković, stručna saradnica za zaštitu vrsta, IUCN Regionalna kancelarija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, Beograd