“Iza projekta ‘autoput pčela’, prvog takvog, kako ističu organizatori, u svetu čiji pompezan naziv asocira na bitumen, stoji namera da se ovaj sistem “odmorišta” ili “utočišta” za insekte oprašivače proširi kako bi pčele i bumbari mogli nesmetano da lete s kraja na kraj grada.
Groblje sa sadnicama cveća tu, nekoliko saksija na balkonu tamo: Oslo planira da napravi prvi autoput za pčele na svetu kako bi se zaštitili ovi ugroženi insekti oprašivači bez kojih čovečanstvo ne može. Cilj projekta je da se u norveškom glavnom gradu uspostavi sistem “odmorišta” za insekte oprašivače kako bi pčele i bumbari mogli nesmetano da lete s kraja na kraj grada, a svi su pozvani da se uključe u tu inicijativu. Prilike u Norveškoj u vezi sa insektima oprašivačima su nešto bolje nego u drugim delovima Evrope ali se smatra da je jedna trećina divljih vrsta pčela u toj zemlji ugrožena.
“Mi stalno menjamo naše okruženje prema svojim potrebama zaboravljajući da je to životna sredina i drugih vrsta“, kaže Agnes Like Melver, predstavnica organizacije Bibi (Bybi, u prevodu Gradske pčele) i koordinatorka projekta.
“Da bismo to ispravili, moramo im obnoviti mesta za život i hranu”, rekla je ona sedeći na klupi u javnom parku Abel, maloj zelenoj oazi u norveškom glavnom gradu.
Ta oaza u kojoj rastu suncokret, neven, felicija i druge medonosne bilje koje su zasadili lokalni stanovnici i đaci, nekada je bila samo parče travnjaka a sada je “mesto za ispašu” pčela i bumbara.
“Iza projekta ‘autoput pčela’, prvog takvog, kako ističu organizatori, u svetu čiji pompezan naziv asocira na bitumen, stoji namera da se ovaj sistem “odmorišta” ili “utočišta” za insekte oprašivače proširi kako bi pčele i bumbari mogli nesmetano da lete s kraja na kraj grada.
Bilo da je to krov pod travom na poslovnoj višespratnici, groblje sa posađenim biljkama koje cvetaju u različito doba godine, zelena površina prepuštana divljem cveću, “hotel” za korisne divlje insekte u dnu bašte ili bele rade na obodu prozora… pojedinci, institucije, preduzeća i udruženja su pozvana da se pridruže ovoj inicijativi i svoj doprinos objave na sajtu www.polli.no.
Na 12. i poslednjem spratu ultramoderne zgrade u novoj poslovnoj četvrti na obali Oslovskog fjorda, velika finansijsko-računovodstvena firma je odlučila da deo terase prekrije biljkama iz roda sedum i postave dve košnice. Oko 45.000 radilica tu posluje nesvesno ekonomista u odelima koji doručkuju u blizini.
“To treba shvatiti kao znak da i preduzeća vode računa o očuvanju biodiverziteta”, kaže Marije Šelbre.
Ova finansijska konsultantkinja, ljubiteljka pčelarstva, ubedila je svog poslodavca da sa vlasnikom zgrade finansira ovaj projekat vredan 400.000 norveških kruna ili 46.000 evra.
“Radilice žive oko 60 dana”, kaže ona i dodaje da radilice tokom svog života samo prikupljaju med. A onda kao svaki dobar računovođa, Marije daje i obračun. “Ako bi za posao koji obavljaju dobijale minimalnu zaradu, tegla meda bi koštala 182.000 dolara”.
Stanje u Norveškoj u vezi sa insektima oprašivačima nije toliko zabrinjavajuće kao u SAD ili drugim delovima Evrope gde su bolesti i problemi vezani za intenzivnu poljoprivredu, poput masovnog uzgoja samo jedne vrste biljaka i upotrebe pesticida, imali pogubne posledice po pčele. Ipak, jedna trećina od 200 vrsta divljih pčela i bumbara u Norveškoj, smatra se ugroženim.
To jeste povod za brigu jer je za 30 do 40% hrane koju koriste ljudi, bitan proces oprašivanja biljaka, što besplatno obavljaju insekti. Ekonomska vrednost toga je, prema istraživanju francusko-nemačkog tima istraživača (INRA, CNRS i UFZ) iz 2005, procenjena na 153 milijardi evra.
Generalni sekretar Norveškog saveta za biodiverzitet (Sabima) Kristijan Stel pozdravlja ovu inicijativu Bibija, i osuđuje “kratkovidost” norveških vlasti.
“Vlast se izgleda krije iza ovakvih privatnih inicijativa dok istovremeno vode politiku koja ide u prilog intenzivnoj poljoprivredi koja će prouzrokovati smrt mnogih pčela”, kaže on.
“Poljoprivreda duguje sve oprašivačima u održavanju proizvodnje hrane dok insekti zavise od raznovrsnog uzgoja da bi preživeli. To je međuzavisnost”, dodao je on.
Zbog nestajanja insekata prikupljača polena poljoprivrednici su primorani da ručno oprašuju biljke u kineskoj provinciji Sečuan dok u SAD prevoze košnice kako bi oprašili kulture.
Agnes Like Melver veruje u “domino efekat”. “Ako uspemo da na lokalu rešimo globalni problem, možemo smatratii da će lokalno rešenje delovati i drugde”, kaže ona.
Izvor:EurActiv