Ilustracija: Maria Bramasole
Književnost može uticati na našu percepciju, ponašanje i društvene norme. Kroz vekove, književni likovi i priče nisu samo pružali zabavu čitaocima, već su duboko uticali na kolektivnu svest. Ponekad su ovi utisci toliko snažni, da rezultiraju pojavom karakterističnih psiholoških i društvenih fenomena, koje nazivamo književnim sindromima i efektima. Od Verterovog efekta, koji spaja književnost sa tragičnim događajima u zbilji, do Peter Pan sindroma, koji izražava otpor prema odrastanju, ovi pojmovi prikazuju kako reči mogu da se oslobode granica izmišljenog i postanu deo svakodnevnog života.
Piše: Nevena Stajković
Stendalov sindrom
Hiperkulturemija, Firentinski sindrom, estetski šok – sve su to drugačiji nazivi za Stendalov sindrom. To je psihosomatski poremećaj koji se javlja najčešće kod turista kada su u prilici da vide značajan broj umetničkih dela zbog kojih dožive veliko uzbuđenje. Sagledana zajedno, na jednom mestu, slikarska, vajarska i arhitektonska dela mogu posmatraču oduzeti dah i izazvati niz somatskih poremećaja kao što su vrtoglavica, ubrzan rad srca, nesvestica, konfuzija, sve do halucinacija kod psihosomatski labilnih pojedinaca. Ovaj sindrom odnosi se i na posmatranje pojedinačnih remek-dela izuzetne umetničke vrednosti, kao što su Mikelanđelov David i Botičelijevo Rođenje Venere. Takođe, može se odnositi na susretanje sa neverovatnom lepotom prirode.
Kako je sindrom dobio naziv? Stendal je godine 1817. u putopisu Rim, Napulj i Firenca napisao sledeće i na taj način opisao pojavu koja će se dva veka kasnije nazivati baš po njemu: „Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči! – rekao sam samom sebi. – Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica Srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.”
Firentinski sindrom u medicinsku terminologiju uvodi italijanska psihijatrica Gracijela Magerini 1979. godine, kada je primetila slične simptome kod više od sto turista koji su posećivali brojne muzeje u Firenci.
Verterov efekat
Nakon objavljivanja romana Jadi mladog Vertera Johana Volfganga Getea 1774. godine, desio se talas samoubistava među mladima u raznim evropskim državama. Da podsetimo, roman govori o mladom, umetnički nastrojenom, Verteru koji se zaljubljuje u ženu koja je obećana drugome. Njegova ljubav osuđena je da bude neostvarena i nesrećna i zbog toga se on jako teško nosi sa stvarnošću. Na kraju se ubija, jer samoubistvo vidi kao izlaz iz bolesti, te kao bekstvo od ljudske konačnosti. Kod mladića koji su krajem 18. veka sebi oduzeli život porodice su pronašle primerke romana, te su u autoru i delu tražile krivce za nemile događaje. Roman je zabranjen u Lajpcigu, Kopenhagenu i Milanu.
Američki sociolog Dejvid Filips istraživao je odnos između načina izveštavanja o samoubistvu i porasta broja samoubistava, te je ovaj fenomen nazvao Verterov efekat. On naglašava da medijski posredovana samoubistva mogu imati ozbiljne posledice, te povećavaju rizik od imitacijskih samoubistava. Zato je jako važno objektivno izveštavati o ovako ozbiljnoj temi i ne praviti senzacije od tragedija zarad većih novinskih tiraža i više klikova na portalima.
Sindrom Petra Pana
Svi volimo nestašnog Petra Pana, dečaka koji može da leti i ne želi nikada da odraste. Njega je početkom 20. veka izmaštao škotski pisac i dramaturg Džejms Metju Bari koji sam nije imao dece, ali je izmišljao priče za decu svojih prijatelja, te je priče o Petru Panu posvetio petorici sinova svojih prijatelja Artura i Silvije Levelin Dejvis. Čitajući knjige i gledajući filmove o Petru Panu treba da usvojimo važne lekcije o lojalnosti, maštovitosti i negovanju avanturističkog duha. Međutim, šta znači kada neka osoba pati od Petar Pan sindroma? Ovaj sindrom odnosi se na odrasle osobe koje ne žele da preuzmu odgovornost u skladu sa svojim godinama, te su nestalne, nepouzdane, ponašaju se egocentrično i koriste nezrele mehanizme odbrane.
Neki od uzroka sindroma mogu biti nedostatak discipline i granica tokom odrastanja, nerazvijenost veština neophodnih za život odraslih, nostalgija za detinjstvom, pa čak i zlostavljanje u predadolescentskom i adolescentskom periodu, što uzrokuje osećaj neproživljenog detinjstva koje nadoknađuju u zrelom dobu. Osoba može da napusti ulogu Petra Pana ukoliko uvede koncept života odrasle osobe – napravi dugoročne planove, pronađe posao i počne da preuzima odgovornost za događaje u svom životu.
Dorijan Grej sindrom
Na priču o grčevitom držanju za period detinjstva nadovezuje se priča o ljudima koje se plaše starenja, te preuzimaju, vrlo često rizične, mere da bi zaustavili ovaj proces. Oni odbijaju da prihvate procese fizičkog i emocionalnog sazrevanja, te prolaze kroz niz plastičnih operacija i neodgovorno koriste botoks i druga sredstva za podmlađivanje, čime ozbiljno mogu da ugroze zdravlje. Osobe koje boluju od sindroma Dorijana Greja nisu u potpunosti same odgovorne za to, utoliko što je popularna kultura okrenuta mladosti, a standardi lepote izvitopereni jer mediji i reklame često promovišu nerealne i idealizovane slike ljudskog tela i lika.
Tako je i tašti i nepromišljeni Dorijan Grej, lik proizišao 1890. godine iz pera irskog pisca Oskara Vajlda, prodao svoju dušu kako bi osigurao da slika sakrivena na tavanu stari i poružni umesto njega. Dorijan se prepušta hedonističkim pogledima na svet koje je prepoznao kod lorda Henrija Votona, koji tvrdi da jedino lepoti i senzualnom ispunjenju treba težiti u životu. Međutim, ovakav način života nosi sa sobom niz posledica, Dorijan se kaje za svoje postupke i shvata da ne može pobeći od sudbine koja sa sobom ne nosi ništa tragično, do telesnog starenja, međutim, on, savladan krivicom, oduzima sebi život.