Fatalno: kobno, neizbežno, sudbinsko. Izraz za fatalnu ženu potiče iz francuskog jezika „femme fatale“ i u doslovnom prevodu označava sudbinsku, ali smrtonosnu ženu
NEKADA SU tim pojmom nazivane zavodnice, seksualno nezasitne, bezobzirne, opasne, žene koje su opčinjavale svojim čarima, a na kraju odbacivale, često i ubijale.
DANAS SU to žene koje odišu seksepilom, zavodljivog držanja, zanosne lepote, neodoljive, ženstvene, i dalje opasne, sa unutrašnjom harizmom koja izbija na površinu.
Tema fatalne žene je bila popularna u filmovima 20. veka, a kako je zapisao jedan francuski filmski kritičar „Fatalna žena je kamenog srca ispod seksi kombinezona od crne svile. Ona jednostavno uništava muškarce“. I to je prava suština pojma fatalne žene. Ona čari naglašava telom, a harizmom prikriva svoj pravi karakter. Potpuno izludi muškarca, uzme od njega ono što želi, i na kraju ga odbacuje kao nepotrebnu stvar. Muškarac je toliko opsednut njenom lepotom i seksualnim čarima, da bi za nju učinio apsolutno sve. U svakodnevnom životu „fatalnih žena“ je malo. Ne uzimaju život, ali ostavljaju neizbrisive tragove. Psiholozi tvrde da su „fatalne žene“ u stvari one koje „zrače“ tajanstvenošću, seksepilom.Po njima je fatalna tajanstvenost stanje retke sposobnosti da se emocionalna memorija drži mirnijom nego kod običnih ljudi. Emocionalni zapis na licu, u pogledu, ocrtava neodređene, često nesvesne misli, koje nisu u vezi sa muškarcem sa kojim ona razgovara. Njene misli u tom času nikome nisu upućene, nema fiksiranu emocionalnu nameru. Zbog toga muškarac ne može da dokuči šta ona misli i želi, deluje nedokučivo, misteriozno.
Ono što krasi „fatalnu ženu“ jeste nenamešten, iskren osmeh, koji potiče od njenog zadovoljstva samom sobom. Žene koje su svesne svojih kvaliteta, koje umeju da budu srećne i ispunjene i kada su bez emocionalnog partnera, fatalnije su od drugih, pokazuju istraživanja. Fatalne su i one žene koje umeju da „čitaju“ muška lica, odnosno one koje znaju šta je muškarcu na pameti, sposobne su u tumačenju neverbalnih znakova i govora tela. One kod muškaraca umeju da stvore iluziju da su fatalne. Ne moraju biti savršene, imati savršeno telo, prelepu kosu, nežnu kožu. One su jednostavno jako upečatljive, umeju da za muškarca ostanu enigma i tajna i da ostave trag.
Seksolozi tvrde da su fatalne žene strastvenije i spremnije da ugode partneru. Zanimljivo je da muškarci kao „fatalnu ženu“ uvek navode neostvarenu ili neprežaljenu ljubav, vrlo retko svoje stalne partnerke.
FATALNE ŽENE U ISTORIJI
Prve „fatalne žene“ istorija beleži još u Starom veku. Zbog prelepe Jelene Trojanske zaratile su dve najmoćnije države, dok su za Kleopatrom, egipatskom kraljicom, ludovali vladari i vojskovođe. Tu je i Dalila, koja je zavela Samsona koji je zbog nje oslepeo, sumerska boginja Ištar, oličenje seksa i greha, pa prekrasna Afrodita koja je svakog muškarca ostavljala bez daha. Sve su bile žene neobične lepote i harizme i sve od reda upletene u fatalna istorijska dešavanja.
BORDŽIJE
Iza Bordžija je ostao trag beskrupuloznosti. To je put kojim je cela porodica Bordžija došla na vrh vlasti. Taj put je bio više popločan ljudskim užicima nego smernošću, žudnjom za bogatstvom, društvenim statusom, moći. Vlast su obezbeđivali nasiljem, ubistvima, mitom i nemilosrdnim postupcima, i po tome se mogu porediti jedino sa čuvenim italijanskim porodicama koje su vekovima kasnije vodile organizovani kriminal. Zato je ono što je nakon njih ostalo prepuno intriga, skandala, prizemnih strasti, ubistava i krađa.
Ova familija je živela je krajem 15. i početkom 16. veka u Italiji. U to vreme zemlja je politički i administrativno bila podeljena na gradove-države, vojvodstva, republike i kraljevstva. Iako se o njima govori kao o Italijanima, Bordžije su u stvari poreklom bili Španci. Njihovo originalno prezime bilo je Borha, ali je u Italiji promenjeno u Bordžija. Borhe su postali veleposednici kad im je dodeljena zemlja kao nagrada za službu u ratu protiv Mavara, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom još od 8. veka nove ere. Borhe su, u suštini, bili pustolovi i oportunisti, čije su ambicije znatno nadrastale njihov status.
Najvažnija figura porodice bio je Rodrigo Bordžija, kasnije papa Aleksandar VI. 1455. godine, preminuo je Papa Nikola V i trebao je biti izabran naslednik. Kardinal Borha u tom trenutku bio je krhki 77-godišnji starac, izmučen kostoboljom koji je većinu vremena provodio u postelji. Zato Borha nije uzet u obzir kao mogući kandidat. Dogodilo se, međutim, da na imena dvojice potencijalnih pontifa padne ljaga, pa je konklava bila primorana da potraži trećeg kandidata.
Jedina moguća alternativa bio je kardinal Borha, jer samo je on bio čovek neokrnjenog ugleda, a pritom nije dovođen u vezu sa interesima bilo koje moćne porodice. Istina je, povrh toga, bila da je on i veoma star i slabi su bili izgledi da će dugo poživeti, a njegov krotak, blag karakter obećavao je svima zainteresovanima da će moći da rade šta hoće.Imao je lepe manire, izgledao veoma privlačno i bio je miljenik naroda u Italiji.
Zalud! Svi koji su tako mislili, grdno su se prevarili. Već od samoga početka videlo se da će kod Kalista III vladati nepotizam. Odmah je u vatikansku administraciju počeo da uvodi rođake kojima je dodeljivao dobro plaćene položaje u crkvenoj hijerarhiji. Dvojica njegovih sestrića, jedan od njih Rodrigo de Lanzol, koji će posle uzeti ime Bordžija – postali su kardinali 1456. godine. Tako istaknuta mesta obično su zauzimali ljudi u zrelim, pa i poodmaklim godinama, ali ova dvojica još ne behu navršila ni tridesetu. Članovi Kardinalskog kolegijuma su pristali na imenovanje papinih nećaka pod varljivom pretpostavkom da će vremešni Kalist ubrzo otići na onaj svet, pre nego što dvojica kardinala uspeju da puste korene na visokim položajima. Kalist je, međutim, baš kao u inat, poživeo toliko dugo da Rodriga postavi za potkancelara Crkve (1457), odmah do pape. Rodrigu se tada, pored ostalog, ukazala mogućnost da stekne zamašno bogatstvo.
Drugi papin nećak, Rodrigov brat i Kalistov miljenik Pedro Luis, proglašen je za vrhovnog zapovednika (kapetan-generala) Crkve, zaduženog za komandovanje papskim oružanim snagama. Pedro Luis je, takođe, imenovan za gubernatora 12 gradova što je bio naročito moćan položaj, jer su ti gradovi dominirali važnim uporištima u Toskani i papskim državama, delu središnje Italije koji je bio pod upravom pontifa.
Kalist je izazvao nevericu i kada je usvojio plan za finansiranje krstaškog pohoda s ciljem da oslobodi Carigrad iz ruku Turaka Osmanlija, koji su prestonicu Vizantijskog carstva zauzeli 1453. godine. Konstantinopolj je bio najvažniji hrišćanski grad posle Rima, i papa nije mogao tek tako da ga prepusti nevernicima.
Mnogi su smatrali da je krstaški pohod najskuplji poduhvat i stoga je Kalist, kako bi podmirio troškove ratovanja, prodao sve što mu se našlo pri ruci, uključujući i zlato i srebro, umetnička dela, skupocene knjige, unosna zvanja, pa i tapije na pojedine delove papskih teritorija. U prodaji su se, tako, našle i indulgencije – katolici su, naime, mogli da plate određene novčane iznose da bi im, zauzvrat na drugom svetu bili oprošteni gresi počinjeni za života.
Nije, međutim, bilo nikakve vajde od velike papske rasprodaje. Važni vladari hrišćanske Evrope, kao što su kraljevi Francuske i Nemačke, nisu bili zainteresovani za jedan sveti rat. Kad su odbili da pošalju papi oružje i vojsku za krstaški pohod, bio je to kraj. Zbog toga ni Carigrad nikada nije vraćen u okrilje hrišćanskog sveta. Ne treba, stoga, da čudi ni to što je papa Kalist III postao izrazito neomiljena ličnost u Rimu. Situacija je bila u toj meri ozbiljna da su se, posle njegove smrti 1458. godine, španski vojni zapovednici i civilni činovnici koje je doveo u Vatikan osetili ozbiljno ugroženim, pa su u panici napustili Rim.
RASKALAŠNOST
Sticanjem moći papa je postajao sve raskalašniji. Imao je grupu od oko 25 oskudno odevenih plesačica koje su zabavljale njega i njegove goste u Vatikanu gotovo svake večeri, od završetka večernje mise pa do 2h iza ponoći. Spominje se da su jednom prilikom Ćezare, Lukrecija i njihov otac organizovali na dvoru orgije sa pedeset prostitutki i isto toliko sluga.Papa je
imao nebrojeno ljubavnica i uživao je u razuzdanom životu. Poznat je po tome što je prvi papa koji je priznao svoju decu. Druga strana medalje su zločini. Zločinačka ruka Bordžija provlači se krozčetiri generacije, počevši od pape Kaliktusa III (koji je bio još i dobar spram naslednika), preko pape Aleksandra VI, do njegovog sina Ćezara, a verovatno i Lukrecije. Dok je stari perverznjak Aleksandar ubijao uglavnom iz interesa, sin je volio da ubija. Ćezar nije birao sredstva kako bi postigao svoje ciljeve.
Nakon smrti glave porodice Aleksandra VI 1503, godine Ćezare je u strahu od neprijatelja pobegao u Španiji, gde je nakon tri godine poginuo u ospadi grada Viljane, boreći se kao plaćenik. Imao je 31 godinu.
“Papina garda gurala je grupu zatvorenika na Trgu Petra. Bili su vezani lancima, zbijeni na centar trga. Iznad njih na malom balkonu nalazio se papa Aleksandar VI, svetovnog imena Rodrigo Bordžija, u pratnji svoje kćerke Lukrecije. Par prozora dalje nalazio se njegov sin Ćezare u pratnji sluge. Iznenada, jedan od zatvorenika je pao, a upucao ga je Ćezaro. Zatvorenici su počeli uspaničeno bježati u pokušaju da izbjegnu smrt. Sa svakim pucnjem sluga je dodavao Ćezaru drugu napunjenu pušku, s kojom bi on hladnokrvno odstreljivao zatvorenike kao golubove. Za par minuta sve je bilo gotovo- svi zatvorenici su ležali na trgu mrtvi. Papa je mahnuo sinu u znak čestitanja, na šta je Ćezare veselo odgovorio. Tišinu su remetila samo kolica u koja su utovarali tijela kako bi bila bačena u Tibar”.
Johanes Burhard, ceremonijal-majstor pape Aleksandra VI
Nakon što je, posle optužbi o incestu s jedne strane i impotentnosti s druge, prekinut brak Lukrecije i Sforcea, ona odlazi u samostan gde upoznaje kanonika Perota preko kojeg joj je otac slao poruke. Zaljubljuje se u njega i ostaje trudna. Nakon „testiranja“ vatikanskih sudija biva proglašena za „netaknutu“, a nekoliko dana kasnije Peroto je ubijen. Ubio ga je, navodno, sam Čezare ispred Aleksandra VI. Različite teorije kasnije su se raspredale i o tome ko je pravi otac Lukrecijinog deteta. Dete za koje nikada nije utvrđeno je li rođeno u Lukrecijinoj vezi s Perotom, bratom Čezareom ili samim papom, tri godine kasnije je proglašeno „Infamusom Romanusom“ (detetom Rima), potomkom Čezarea i nepoznate žene, da bi potom malog Đovanija priznao i Aleksandar VI kao vlastitog sina, iako je papa tada imao 67 godina. To je navuklo još veći gnev prema porodici, jer su protivnici Bordžija verovali da ni Lukrecija ne zna da li je otac deteta Čezare ili papa.
Drugog muža Lukrecije Bordžije takođe je izabrao papa zbog toga što je on trebalo da obezbedi i ojača njegov položaj. Alfonso Aragonski bio je sedamnaestogodišnjak iz ugledne napuljske porodice. Čezareove vojne ambicije ponovo su stale na put Lukrecijinom braku. U nameri da održi savez sa Francuzima. Sa namerom da u tome uspe, napao je drugog Lukrecijinog muža Alfonsa. Pošto Alfonso više nije ispunjavao očekivanja pape i okrenuo se drugim saveznicima (Španiji), koji tada Bordžijama nisu odgovarali, najpre je napadnut na Trgu Svetog Petra, gde je, iako teško ranjen, ipak preživeo. Da se ne bi priklonio saveznicima i izdao Bordžije, i Čezareov plan da ostane saveznik sa Francuskom, Čezareov pomoćnik ga ubija, a Lukrecija opet ostaje sama sa detetom.
Sledeći Lukrecijin muž, po njemu, morao je biti iz kraljevske porodice. Da bi obezbedio miraz koji je planirao da iskoristi za dalje Čezareove ratne pohode papa napušta Rim, i presto na kratko ostavlja Lukreciji koju narod tada počinje da naziva „papicom“. Po želji svog oca ona se udala i treći put, za Alfonsa, sina vojvode od Ferare.
Zbog svojih brakova i priča o incestu sa bratom Čezareom Lukrecija je bila omražena u narodu i postala je predmet ogovaranja i mržnje. Mnogi su je vezivali za pesnika Petra Bemba. Za njegovu poeziju mnogi su verovali da je nastala kao sećanje na vezu sa njom. Još opasnije je bilo „prijateljstvo“ koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Kada je Stronci ubijen oni koji nisu bili naklonjeni porodici Bordžija verovali su da je Lukrecija naručila njegovo ubistvo jer je saznala da namerava da se oženi drugom ženom. Do kraja života ipak je ostala u braku sa Alfonsom.
Cesare Borgia
Brojni tekstovi o toj porodici govore o tome da je Lukrecija bila u incestuoznoj vezi sa Čezareom, u kojeg je navodno bila zaljubljena. Ono što je i Čezarea možda najviše istaklo u istorijskim pričanjima i nagađanjima, pored njegovih vojničkih poduhvata, borbi, ubistava i prevara, jeste njegov odnos sa Lukrecijom. Postoje priče, po nekima čak i istorijski podaci u Vatikanu, koji, naravno, nikada nisu objavljeni, da je bio u incestuoznoj vezi sa njom. Prema knjizi Maria Puzoa „Porodica“ Čezare i Lukrecija bili su u vezi bez obzira na to što su rođeni brat i sestra, i bili su zaljubljeni jedno u drugo. Njegovo navodno ubistvo kasnijeg sestrinog ljubavnika Perota opravdava se činjenicom da je bio ljubomoran zato što je Lukrecija gajila osećanja prema mladom kanoniku. Kada je saznao da je trudna, prema Puzou, Čezare nije mogao da podnese prisustvo Perota, pa ga je ubio.
Prema nekim verzijama, renesasni mislilac Makijaveli koristio je Ćezara Bordžiju kao model za svoj čuveni spis “Vladar”, što bi značilo da je on bio taj koji je zastupao stav da “cilj opravdava sredstvo”.
Takođe u Puzoovoj knjizi postoji podatak da je sam papa Aleksandar VI inicirao takav odnos brata i sestre još pre prvog Lukrecijinog braka želeći da ojača porodične odnose i ljubav koju oni gaje jedno prema drugom. U istoriji se govori o Aleksandrovoj velikoj želji da sačuva porodicu koja mu je bila najvažnija stvar u životu. Incestuoznom vezom između brata i sestre želeo je da osigura porodicu od eventualne izdaje nekog od njih. U svojoj knjizi Puzo navodi da je Aleksandar znao da „žena svom muškarcu predaje svoju ljubav i odanost, ali i ključeve svog kraljevstva, za koje je on želeo da ostanu u porodici“. „Mi smo porodica, a lojalnost porodici mora da bude preča od svega i svakog drugog“, rekao je Aleksandar Lukreciji i Čezareu, piše Puzo. „Ako to budemo poštovali, nikada nećemo propasti, ali ako ne budemo lojalni, bićemo prokleti“, navodi papine reči.
I ko je ovde fatalan? Lukrecija ili politika, ili oboje. Istoriograf Gregorovius je napisao: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.” U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.
________________________________________________
Zanimljivo:
Na Internet sajtu Amazon.com (knjižara koja prodaje, uz knjige, tv serije, filmove, video igrice..) dobija se na zahtev “Bordžije” 1.948 rezultata pretraživanja, a među onima koji koriste ovo prezime postoji hotel u Italiji i nekoliko kafea, pa i restoran, iako bi, s obzirom na famu da su bili trovači, to moglo da bude negativna asocijacija. Lista filmova i tv serija ima 42 naslova, a počinje francuskim filmom iz 1901. godine “Bordžije se zabavljaju”. Filmovi u kojima je glavni junak Ćezare Bordžija snimljeni su 1912, 1920. i 1924. godine. Pre najnovije američke tv serije u kojoj lik pape Aleksandra VI igra Džeremi Ajrons, televizijske serije o Bordžijama su snimili Francuzi, Španci i Italijani u rasponu do 50 godina. Pored većeg broja istoriografskih dela posvećenih porodici Bordžija na dugačkoj listi romana, kod nas je, pre nekoliko godina bio veoma dobro primljen roman “Porodica” Maria Puza u izdanju “Lagune”. Puzo, koji je stekao globalnu popularnost romanom “Kum”, po kome je Frensis Kopola snimio čuvenu filmsku trologiju koja je postala sinonim za priču o italijanskoj mafiji, u romanu “Porodica” argumentuje tezu da su Bordžije udarile temelje mafiji u 16. veku.
_______________________________________________
Kuckanje
Po legendi, nazdravljanje kuckanjem ćaša nastalo je u vreme Bordžija, jer se tim činom vino prelevalo iz jedne čase u drugu. Tako su se gosti uveravali da neće biti otrovani.