Foto: NeONBRAND-Unsplash
Živimo u kulturi koja neprestano pokušava da nametne određene smjernice našem ponašanju. Kaže se da za naše postupke postoje nagrade i kazne. A kada pogrešimo ili uradimo nešto što nije u redu, ili jednostavno prestanemo da to radimo, pojavljuje se krivica. Tada nastaju naši problemi.
U svakom kontekstu nalazimo ove norme. U porodici, na poslu, u školi, u svakodnevnom životu. U svakom trenutku naše odluke su skenirane tom vrstom kodeksa ponašanja koji ima zadatak da razlikuje šta je ispravno od onoga što nije. Moral koji nas prati dok se pretvaramo u društvene subjekte.
Ponekad se čini da stvari idu dalje. Na primer, u nekim religijama, kao što je katolicizam, vjernici se rađaju sa dugom koji se naziva „prvorodni greh“, koji se može poništiti samo kroz sakrament krštenja. Priznaju nas krivima i prije nego što dođemo na svijet i ne znamo zašto nas smatraju krivima.
Idealno je da ne budete paralizovani osećajem krivice. Dobro je prepoznati svoje greške, razmišljati, učiti, ali nije zdravo skrivati se iza osećaja krivice ceo život. Na ovaj način niko ne bi mogao da raste kao ličnost i da ostvari svoje ciljeve. Ako postoji nešto opasno, to je nesumnjivo taj osećaj krivice toliko jak da upravlja našim životima.
Ne osuđujte sebe tako oštro i ne dozvolite da vam drugi budu dželati
Uvek nam je potrebno društveno odobrenje. Mnogo puta nismo u stanju da učinimo ni jedan korak, a da ne uzmemo u obzir ono što drugi kažu. A naše postojanje, umesto da bude blago, pretvara se u hladno, mračno i beznadežno mesto. Izolujemo se, ne izražavamo mišljenje i činimo šta možemo da postanemo nevidljivi.
Picture
Situacija se komplikuje kada razočaramo nekoga ili čak sebe. Bez obzira ko je u pravu, prvo što uradimo je da preuzmemo osećaj krivice koji nas neizbežno navodi da sami sebe osuđujemo na ponekad okrutan i nemilosrdan način. Naše samopouzdanje i naše samopoštovanje dobijaju brutalni udarac.
Može se desiti i da nam drugi kažu da naše ponašanje nije ukazano i da izreknu nepravednu, proizvoljnu i nesrazmernu sankciju. Neizbežno, jedini koji će patiti bićemo mi. Mislite da zaslužujete poštovanje koje nudimo, jer je to jedna od jedinih garancija za suživot.
Niko nema pravo da vam uskrati drugu šansu, čak ni vi sami. Prihvatanje grešaka je plemenit čin koji nas duhovno obogaćuje. Svi smo u istom stanju. Da se osećaj krivice ne bi pretvorio u prepreku, potrebno je da oprostite sebi, oprostite drugima i shvatite da drugi nemaju moć nad vama.
Osjećanje krivice pripada prošlosti a vi živite u sadašnjosti
Mnoge ljude zbunjuje fraza “ko zaboravi svoju priču, osuđen je da je ponovo proživi“ (pripisuje se španskom pesniku Horheu Agustinu Nikolasu Ruizu). Oni u tome nalaze razlog da se drže prošlosti. Čak i ako je dobro zapamtiti to kako ne bismo pravili iste greške, takođe je tačno da niko ne može da raste noseći težinu onoga što je moglo biti, a umesto toga nije bilo.
Možda je jedna od najčešćih grešaka ostati usidren u prošlosti. Ponašamo se kao prestupnik koji je zauvek osuđen na lance. Kao da nas niko ne može spasiti od naše fizičke i duhovne paralize. Kasnije će taj osećaj krivice dominirati svakim našim ponašanjem, sve dok nas ne pretvori u frustrirane ljude.
Mi smo konstrukcije u vremenu i prostoru. Naš život je veoma kratak u poređenju sa udaljenostima prisutnim u univerzumu. Ovde merimo protok vremena u sekundama, minutima, satima. Zatim danju i noću. I završavamo sa nedeljama, mesecima i godinama. Zemlja nije ništa drugo do bledoplava tačka uronjena u vreme, kako je rekao Karl Sagan.
Ako na prošlost gledamo na konstruktivan način, osećaj krivice će nestati i moći ćemo da prevaziđemo situacije stagnacije. To je jedini način sazrevanja. Ako, pak, pustimo da nas prošlost preplavi i nametne se sadašnjosti, nećemo imati šanse da idemo napred. Mi smo arhitekti svoje sudbine jer je budućnost u našim rukama.
Prevod i obrada Ana Muratović – bebamur.com