Ilustracija
Ima mnogo razloga zašto je nekim ljudima teško da izgovore NE. Obično im se dešava da ne mogu da odbiju da zadovolje svoju rodbinu i/ili prijatelje, bez obzira na to šta im oni traže. Javlja se problem u postavljanju “granica”, iako zahtevi i želje značajnih drugih prevazilaze moći i resurse onoga od koga se traži njihovo ispunjenje. Ljudi koji stalno ispunjavaju tuđe želje vremenom bivaju iscrpljeni, napeti i često nisu svesni zbog čega se tako osećaju.
Zašto je nekim osobama teško da postave granice
Osobe koje su stalno u “službi” drugih imaju uverenje da su loše kao osobe ako nisu u stanju da ispune nečije zahteve i želje. Na primer, njihovo osnovno uverenje glasi: ,,Ako ne mogu da udovoljim prijatelju/rođaku na njegov zahtev ja sam loš čovek i ne vredim.“ Ovakvo razmišljanje je iracionalno i često donosi samo negativne posledice onome ko ga održava. Osobe sa ovakvim uverenjem će se truditi da rade stvari za druge iako to njima u velikom broju slučajeva šteti (oduzima im vreme, psihofizičku energiju,…). Pri tom, oni će misliti da rade ispravnu stvar i da prosto tako MORA da bude.
Ovakve osobe imaju izraženo osećanje krivice koje se brzo aktivira ukoliko ne ispunjavaju zahteve drugih. Obično je ovo osećanje formirano kroz vaspitanje, npr. kritikujući roditelji su često skloni da ukoliko dete ne udovolji njihovim zahtevemi ili željama pokazuju ljutnju, obezvređivanje, ignorisanje. Više o osećanju krivice i kako se njime manipuliše možete pročitati ovde.
Strah od odbacivanja takođe sprečava osobu da se suprostavi željama drugih. Osoba se plaši da će ostati bez prijatelja/rođaka ako im stalno ne udovoljava. Smatra da je uslov da je drugi prihvate njeno davanje. Ovo je povezano sa niskim vrednovanjem sebe, osoba veruje da su svi drugi važniji od nje same.
Nekada osoba veruje da će je drugi ljudi smatrati superiornom i značajnom ako im stalno udovoljava. I ovde se radi o problemu sa samopouzdanjem-ja vredim ako pokazujem drugim ljudima da mogu sve da uradim. U ovom slučaju osoba nikada ne pokazuje svoje slabosti pa tako njeni odnosi sa drugima nisu autentični a ona sama se ne obraća za pomoć pa se može često osećati psihofizički iscrpljeno.
Sa druge strane, ljudi koji traže pomoć će je tražiti sve više, čak će i povećavati svoje zahteve i imaće utisak da poseduju neograničeno pravo i kontrolu nad osobom koja im pomoć pruža. Ipak, ukoliko osoba koja stalno daje u nekom trenutku ne ispuni njihov zahtev oni mogu to proceniti kao nešto što je neprimereno i pokazati svoje negodovanje, razočarenje ili čak ljutnju.
Kako reći “NE”?
Osnovno je imati uvid u to da raditi nešto za drugoga na uštrb nas samih nije uvek nešto što je dobro i poželjno. Sa druge strane, uopšte nije loše uraditi nešto za sebe i pritom ne okarakterisati to kao sebično ponašanje. Treba napraviti razliku kada nešto možete a kada ne. Ukoliko su situacije hitne, normalno je da ćete ostaviti sve i pomoći u nevolji, međutim ako vam neko nešto traži konstantno i ne pita da li ste u tom trenutku slobodni da to uradite i uslovljava vas na razne načine a pritom se u tom odnosu osećate više iscrpjeno nego prijatno pravi je trenutak da kažete “NE”. Umesto razmišljanja ,,Ja sam loš ako ne uradim nešto za drugoga“ treba razmišljati ,,Niko nije ni dobar, ni loš. Svi imamo vrline i mane“ , kao i ,,Ako ne uradim nešto za drugoga ne znači da sam sebičan i da će me drugi manje voleti i ceniti“. Kada se usvoji ovakvo uverenje, druga stvar je da treba u skladu sa tim i reagovati u određenoj situaciji što iziskuje asertivni vid komuniciranja sa drugima (više o izražavanju asertivnosti možete pročitati ovde). Dakle, kada neko zatraži pomoć a vi niste realno u situaciji da mu izađete u susret (zbog nedostaka vremena, energije, materijalnih sredstava,itd.) potrebno je to i reći na adekvatan način. U tom trenutku treba zvučati samouvereno i reći da niste u mogućnosti da ispunite to sada. Ako je osoba navikla da od vas dobija pomoć onda će to ići malo teže, odnosno neće vas shvatiti ozbiljno i navaljivaće dalje. Potrebno je da, pored osećanja krivice koje će vam se sigurno javiti, ostanete pri svojoj odluci da ne možete da isunite želju ili zahtev bliske osobe. Ako vam se nakon toga ponovo javi osećanje krivice, setite se da niste manje vredni ili sebični zato što ste to učinili i da imate pravo da se izborite za sebe i postavite “granice” drugima. Rezultat ovakvog ponašanja će biti mnogo bolji jer vas ljudi neće gledati kao automat za ispunjavanje želja već kao osobu koja ima svoje vreme i identitet a koja je pritom sprema da izađe u susret kada god je u mogućnosti.
Autor: Mr Sanja Marjanović, dipl.psiholog
Izvor: Vaš psiholog