Sindrom izgaranja odnosi se na stanje psihičke i emocionalne iscrpljenosti, koje dovodi do smanjenja produktivnosti na poslu.
Iscrpljenost se javlja zbog neusklađenosti između ideja, ciljeva i zadataka koje posao donosi, zbog čega je osoba izložena hroničnom stresu i napetosti u pokušaju da svoje zadatke uspešno izvrši. Ukoliko osoba ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni pred nju postavljene ciljeve, javiće se nezadovoljstvo, tenzija i stres, a kao posledica toga – sindrom izgaranja. Ovaj sindrom najčešće se javlja u profesijama koje podrazumevaju socijalne kontakte, visoku odgovornost i naporan rad. Pripadnici takozvanih pomažućih profesija – psiholozi, psihijatri, zdravstveni, prosvetni i socijalni radnici jesu kritična grupa, grupa koja je izrazito podložna razvijanju burn out sindroma.
KOMPONENTE SINDROMA IZGARANJA
Sindrom izgaranja odlikuje se osećanjem neuspeha, zamorom i iscrpljenošću, usled prevelikih zahteva koji su pred pojedinca postavljeni, u odnosu na njegovu snagu i sposobnosti. Ovaj sindrom izražava se kroz fizičku, emocionalnu i mentalnu iscrpljenost. Primarne komponente sindroma izgaranja jesu EMOCIONALNA ISCRPLJENOST, DEPERSONALIZACIJA I GUBITAK RADNE SPOSOBNOSTI.
Emocionalna iscrpljenost jeste, u stvari, posledica iscrpljenosti poslom i uz nju se javlja i fizička iscrpljenost. Osoba oseća kao da je previše iscrpljena, da nema dovoljno snage da nastavi sa radom, a pored toga, manjka joj i volje za radom.
Depersonalizaciju odlikuje negativan i ciničan odnos prema klijentima, dolazi do gubitka osećaja brige prema pacijentu (kada je reč o psihijatrima, lekarima i ostalim profesijama koje se bave pacijentima), osoba se fizički i emotivno distancira i udaljava od klijenta. Ovo rezultira time da osoba postaje nezainteresovana i nestrpljiva prema klijentu i njegovim potrebama.
Gubitak radne sposobnosti jeste posledica osećaja nedostatka kompetentnosti, osećaja neuspeha na poslu. Osoba negativno vrednuje sebe, svoju ličnost, svoje uspehe, smanjuje se produktivnost i efikasnost osobe, smatra da nije dovoljno kompetentna da se i dalje bavi poslom kojim se bavi.
Pored navedenih primarnih komponenti, simptomi sindroma izgaranja mogu biti i fizički – glavobolja, hronični zamor, nesanica, stomačne tegobe, malaksalost, povećana potreba i slabija otpornost na konzumiranje alkohola, droga; kognitivni – stereotipno procenjivanje klijenata, već pomenuta depersonalizacija, cinizam; emocionalni – osećanje bespomoćnosti, emocionalna iscrpljenost, pesimizam, apatija, gubitak samopoštovanja i samopouzdanja i bihejvioralni – izražavanje nezadovoljstva poslom, odsustvovanje s posla, neobavljanje zadataka, napuštanje posla/profesije itd.
KAKO NASTAJE SINDROM IZGARANJA?
Uzroci sindroma izgaranja mogu se podeliti u dve velike grupe – a) karakteristike radne sredine, organizacijski faktori i b) odnos između pojedinca i klijenta.
Kada je reč o karakteristikama sredine u kojoj se posao obavlja, glavni faktori koji mogu dovesti do sindroma izgaranja jesu prenatrpanost poslom, konflikti među zaposlenima, neadekvatno korišćenje znanja i veština pojedinca prilikom obavljanja posla, pritisak i stres zbog zadataka koje mora da obavi, slaba podrška od strane kolega itd.
Što se faktora organizacije tiče, faktori koji dovode do sindroma izgaranja jesu a) intenzitet posla – dužina vremena provedenog u radu (osoba koja je u uslovima povećanog intenziteta rada ima manje slobodnog vremena za sebe, kolege, prijatelje i pod većim je stresom nego inače);
b) nedostatak kontrole nad poslom,
c) podrška od strane kolega – što je veća podrška koju pojedinac ima, stepen je izraženosti sindroma izgaranja manji i obrnuto.
Kada se govori o odnosu između pojedinca i njegovih klijenata, pogotovo kada se radi o već pomenutim pomažućim profesijama, često se može desiti da postoje negativne reakcije prema tim profesijama, naročito ako klijenti ne žele pomoć, već su prisiljeni na primanje iste. Neprofesionalni ili suviše lični odnosi između klijenta i pojedinca, takođe, mogu doprineti razvoju sindroma izgaranja.
FAZE NASTANKA SINDROMA IZGARANJA
Najčešće se prva faza u nastanku sindroma izgaranja naziva idealistički entuzijazam i javlja se tokom prvih godina rada. Osoba tek počinje da radi, puna je energije, nade i entuzijazma. Očekuje pozitivnu atmosferu, prihvaćenost od strane kolega, očekuje veliki uspeh, daje sve od sebe. Daje svoj maksimum, ulaže puno energije, često radi i prekovremeno kako bi dokazala da je sposobna da obavlja posao kojim se bavi. Neracionalno trošenje energije predstavlja podlogu za kasniji razvoj sindroma izgaranja. Posle nekog vremena, dolazi do suočavanja sa stvarnošću. Shvata da postoje neki problemi koje ne može lako da reši. I dalje voli i obavlja svoj posao, ali sa manje energije i entuzijazma.
U sledećoj fazi, osoba se preispituje da li je dovoljno produktivna u poslu koji obavlja i da li postoji smisao tog posla. Ukoliko se desi da je razvoj sindroma izgaranja već počeo, onda su retko kad odgovori na ova pitanja pozitivni i osoba je sve češće anksiozna i frustrirana.
Naredna faza donosi apatiju – odsustvo emocija. Ovo je najčešće prvi znak da nešto nije u redu. Apatija se obično manifestuje kroz izbegavanje ljudi, kolega, obaveza pa i posla, a na taj način osoba se brani od frustracija. Osoba postaje nezainteresovana za posao, a svoje aktivnosti obavlja po automatizmu. Nezadovoljna je poslom, izbegava bilo kakvu odgovornost, radi zato što mora i ulaže veoma malo energije i vremena.
PREVENCIJA SINDROMA IZGARANJA
Govoreći o strategijama prevencije razvoja sindroma, moguće ih je podeliti na lične i organizacione strategije za prevladavanje sindroma izgaranja. U tom slučaju, lične strategije odnose se na pripremu kroz edukaciju, poznavanje i svest o sopstvenim osećanjima, samopomoć, bavljenje različitim hobijima i aktivnostima van posla, razvijanje posebnih interesovanja i reorganizaciju rada – smanjenje časova stresogenog posla. Naime, edukacija pomaže na taj način što će se osobi predočiti realna procena rada, obezbediće se objektivnost i ujedno sprečiti nastajanje stresa koji proističe iz pogrešno sagledanog neuspeha.
Poželjno je obezbediti superviziju osobama koje spadaju u kritičnu grupu za razvoj sindroma izgaranja, u cilju smanjenja stresa i podizanja samopouzdanja. Samopomoć se odnosi na razvoj samokontrole, odgovornosti, odlazak na odmore, optimistički pogled na svet, itd. Organizacione strategije su, u stvari, one mere koje sprovodi rukovodstvo neke službe, ustanove, a u konsultaciji sa osobljem te ustanove. Ove mere odnose se na obezbeđivanje optimalnog odnosa (brojčanog) između klijenta i osoblja koje je tu da pruži pomoć, fleksibilno planiranje posla, podršku od strane kolega, stalnu kontinuiranu edukaciju, dobre uslove rada i jasne ciljeve. Kada sve ove mere postoje, onda je rizik od razvoja sindroma izgaranja mali.
NAČINI SAMOPOMOĆI
- Samoopažanje izloženosti stresu, i njegovih posledica – obratiti pažnju na to da li i u kojoj meri problemi na poslu utiču na odnose u porodici, spavanje, ishranu.
- Odrediti prioritet zadacima, strukturisati vreme – napraviti raspored rada i odmora za svaki dan, postaviti ispred sebe ciljeve koji su jasni, ostvarivi, realni.
- Koristiti se tehnikom samoohrabrivanja – pomoći sebi da pozitivni stavovi dominiraju u životu i tehnikom relaksacije – pasivnom (slušanje muzike, čitanje knjiga, spavanje) i aktivnom – sve tehnike i postupci koji dovode organizam do stanja opuštenosti – meditacija, joga, sport (bilo koja vrsta hobija).
- Treba negovati međusobnu podršku i dobre odnose sa kolegama na poslu – to je jedan od faktora koji znatno utiče na smanjenje rizika od pojave sindroma izgaranja.
TRETMAN SINDROMA IZGARANJA
Preporuka za tretman sindroma izgaranja jesu psihoterapija i savetovanje, ponajviše onda kada već dođe do pojave negativnih odnosa sa kolegama, distanciranja, depersonalizacije, emocionalne iscrpljenosti, povlačenja u sebe i na kraju, do smanjenja radne sposobnosti. Prilikom tretmana bitno je, najpre, uzeti u obzir uzroke koji su doveli do razvoja sindroma izgaranja. Prognoza tretmana, odnosno, da li će i u kojoj meri tretman biti uspešan, zavisi, najpre, od individualnih karakteristika, a zatim od činilaca organizacije.
ZAKLJUČAK
Sindrom izgaranja nastaje kao posledica dugotrajnoj izloženosti stresu, najčešće kada je osoba izložena velikim očekivanjima koje joj nameće posao. Simptomi sindroma izgaranja slični su kao kod „običnog“ stresa, s tim što se kod sindroma izgaranja javlja emocionalna iscrpljenost, negativan stav prema radu i životu. Svakako, što je veća podrška koju osoba prima, što je bolja organizacija vremena i posla, kao i što je bolja komunikacija među zaposlenima i organizacija i raspodela poslova među zaposlenima, to će osoba bolje reagovati na svakodnevne situacije, suočavati se sa manje stresa, a ujedno će biti manji i rizik od razvoja sindroma izgaranja.
Autor: Nataša Dojčinović, www.istrazime.com