Priča o sedamnaestogodišnjakinji koja se ponovo srela sa ocem posle više od decenije, njihovoj snažnoj međusobnoj privlačnosti, intimnom odnosu i nameri da se uzmu i imaju decu smesta je uključila svaki alarm i zvono za uzbunu kada je u pitanju majka…
Džulijen Mur i Barni Klark u filmu „Okrutna ljubav”, 2007, reditelj Tom Kalin
Nedavna priča o jednoj sedamnaestogodišnjakinji koja se ponovo srela sa ocem kog nije videla od pete godine, njihovoj potonjoj intenzivnoj međusobnoj privlačnosti, intimnom fizičkom odnosu i njihovoj nameri da se uzmu i imaju decu smesta je uključila svaki alarm i zvono za uzbunu kada je u pitanju majka svih tabua: incest.
Ona je čak i nevinost izgubila s njim. Devojka je sada otprilike u istom uzrastu kao njen otac kada je ona začeta, navodno na njegovoj maturskoj večeri (Nije koristio zaštitu? Da li je kondom pukao?), možda se sutradan hvalio drugarima da mu se „posrećilo”. Rizikujući da odbijem one koje veruju u čudo života, moram da kažem da nije potreban poseban talenat da bi neko zatrudneo. Ptice to rade, kao i pčele, čak i poluobrazovani tinejdžeri to rade na maturskoj večeri. Hajde da to radimo, hajde da donesemo još ljudskih bića na svet koji je osuđen na propast, na kome bi prenaseljenost mogla da dovede do smaka. Ako zaboravimo veliki trijumf hetereoseksualnosti, koja nam osigurava budućnost i još milijardu blagoslovenih događaja.
Bez obzira da li se praktikuje u crkvama, hramovima, ili zabačenim imanjima, religija predstavlja još jednu gomilu anđela i poplavu napaljenih, nepokajanih đavola, i u potpunosti se protivi kontracepciji, iz mnogo očiglednih i sebičnih razloga. Odakle bi pribavljali novac za svoj neoporezovani posao, ako ne od stabilnog protoka vernih parohijana i sledbenika, uključujući i mnoge koji primaju državnu pomoć, da ne pominjemo ono što ne sme da se pominje – neprekidan priliv nedužnih, gipkih tela koja može da zlostavlja u ime Oca? Odavno je poznato da incesta ima među zatvorenim religijskim grupama, od mormonskih fundamentalista, preko amiša do hasidičkih zajednica.
Naravno, nepodesni odnosi između bliskih rođaka takođe su nepoželjni. I sada, sedamnaest godina kasnije, šta ćemo sa našim dubioznim kraljem mature? Ponovo mu se posrećilo? Mnogi koji su pročitali i komentarisali devojčin intervju za jedan njujorški časopis su izrazli svoju sumnju u njegovu istinitost.
Tatina mala devojčica
Slučaj ove žene, koja je napunila 18 godina i sada je starija maloletnica, uključuje činjenicu da se snošaj dogodio godinu dana ranije, kada nije imala taj status. Ostavimo na trenutak na stranu retroaktivnu optužbu za silovanje koja sleduje njenom ocu/vereniku, uz to što je ona po zakonu u stanju da donosi najintimnije odluke, ona tvrdi da je nauka na njenoj strani, nešto što se naziva GSP: genetska seksualna privlačnost.
Ovaj naziv, koji datira iz osamdesetih godina, označava posebnu pojavu kod rođaka koji se ponovo sretnu posle dugih vremenskih perioda. Ova privlačnost se ne materijalizuje uvek, ali prema istraživačima, često je iskuse deca i roditelji, kao i razdvojeni braća i sestre koji se ponovo okupe, usvojena deca, koja traže jedna drugo kada odrastu.
Čovek se zapita do koje mere su ove reakcije hemijske, a do koje mere psihološke? Na kraju krajeva, jedan od faktora povezanih sa incestom je i strah od napuštanja, bez obzira da li je u pitanju inicijator, ili njegov subjekt. Sada su itekako zajedno, i devojka je otkrila da će se, kada razmeni zavete, srećni par preseliti u Nju Džersi, gde saglasne odrasle ne gone krivično zbog incesta. Ovo je bila nova vest za zakonodavce i stanovnike „države vrtova”, koju ne treba pobrkati sa rajskim vrtom, iako izgleda da incest postoji od kada je braka i razvoda, neželjenih trudnoća, bezgrešnog začeća, pitanja očinstva i izdržavanja dece, i upornih nastojanja kraljevskih porodica da održe svoju lozu čistokrvnom do kraja.
Što se tiče onih koji veruju da institucija braka mora biti odbranjena, i koji brak definišu kao svetu zajednicu muškarca i žene, zar se devojka i njen davno izgubljeni otac u to ne uklapaju? Zar im matičar u državi Teksas, na primer, ne bi izdao odobrenje za venčanje? Na kraju krajeva, možda nemaju ni isto prezime, a njihovo bludničenje bi bilo zdrave momak/devojka vrste. Pa naravno da ne, jer čak iako zaštitnici tradicionalnog braka nisu završili biologiju, a izraz „homozigot” zvuči poprilično gej, nikada ne bi krvno srodstvo mogli da zamisle u ovako sročenom izrazu:
Krv nije voda, ali sperma nije krv
I sama pomisao bi im verovatno bila odvratna, jer ljudima ništa nije mrskije od toga da razgovaraju o bilo čemu što bi ih podsetilo na incest, ili na telesne tečnosti. Čak iako ova konrektna esencija života nije tečnost, već viskozni protein, redovno izaziva gađenje. Sa druge strane lažne bipolarnosti američkog političkog života, bez obzira da li je leva ili desna, ništa nije odvratnije od incesta. A ipak, tvrdokorni pobornici prava na život traže zabranu prekida trudnoće koja je posledica prisilnog seksualnog odnosa, čak i između očeva i ćerki, kao i njihovih deda, braće i braće od strica, tetke i ujaka. Izgleda da im ne smeta užas prinudnih odnosa između rođaka, kao da je nevinost primenljiva samo na nerođene.
Porodica Kornegi
Za mnoge, incest je suviše bliska i bolna tema. Gotovo u isto vreme kada je Njujork Magazin objavio intervju, pojavila se vest o petanestogodišnjoj devojčici u Vajt Springsu, Florida, po imenu Misti „Arijel” Kornegi, koja je ubila šesnaestogodinjeg brata koji ju je zlostavljao psihički i seksualno, a dugo godina ju je zlostavljao još jedan član porodice. Kada je imala 11 godina, seksualno ju je zlostavljao ujak, nije imala nikakvu savetodavnu pomoć i kasnije je pokušala sebi da oduzme život.
Kada je imala 12 godina, majka je zatekla nju i njenog brata tokom seksa, za šta je bila kažnjena ona, a ne njen brat. Deo kazne je bio i da sedi zaključana u sobi, samo sa jednim ćebetom i kofom za vršenje nužde. Objavljeno je da je najduža kazna koju je morala da izdrži trajala 20 dana, skoro tri nedelje.
Jasno je da je ova devojka imala mnogo vremena da postane besna do te mere da poželi da ukloni svog brata. Trajno. Sada je optužena za ubistvo s predumišljajem. Ali šta ćemo sa seksualnim zlostavljanjem s predumišljajem koje je trpela od brata i svog ujaka? I šta ćemo sa obrascem sadističkog zatvaranja koji je bio disciplinska mera njenih roditelja? Do ubistva je došlo kada su roditelji tri dana bili odsutni od kuće (verovatno ne po prvi put), i kada su ostavili tinejdžere da se staraju o dve sestre od jedanaest i tri godine.
Ovo ukazuje na još jedan faktor koji doprinusi incestu: prebacivanje odgovornosti, kada dete u poremećenoj strukturi porodice preuzima ulogu odraslog. Nakon ubistva, koje je izvršeno pištoljem koji se nalazio u spavaćoj sobi roditelja, dve devojčice su pobegle, ostavivši trogodišnju sestru samu u kući sa lešom. Roditelji su optuženi za zanemarivanje dece, dok je tužilaštvo odustalo od toga da starije sestre optuži kao punoletne osobe. Ako bude imala imalo milosti, porota će poštedeti petnaestogodišnjakinju zatvora, nakon što je već prošla tešku robiju, porobljena i dehumanizovana u zatvoru svog porodičnog doma.
Lili van der Stoker, crtež, 1994.
Mamica zna najbolje
To što su poznatije priče o seksualnim odnosima unutar porodice, one sa očevima i ćerkama, ili braćom i sestrama, naročito u slučajevima u kojima je prijavljeno zlostavljanje i traume (a neki insistiraju da je zlostavljanje prisutno u svakom slučaju), nije samo zato što su muškarci i dečaci aktivniji agresivni počinioci. Kod primera odnosa između majki i sinova, postoji mogućnost da se za manje njih sazna, manja je verovatnoća da će doći do začeća deteta, a postoji i kulturološka percepcija da ovakvi odnosi, iako su pogrešni, nisu traumatični. Nije lako odrediti koliko je to istinito za muške učesnike/žrtve, ali moguće je da se u javnosti i u medijima ta trauma percepira kao svojstvena za žene, kao da devojčice i dečaci nisu jednako prinuđeni i povređeni, i kao da „dečaci uživaju u seksu, a devojčice su napastvovane”, ili „dečaci imaju seks, a devojčice imaju bebe.”
U jednom slučaju vrednom pomena, radi se o mladiću koji je imao višegodišnju vezu sa majkom koja je počela kada je on imao 14, a ona 37 godina, i trajala je sve dok on nije otišao na studije. Pre tri godine, na Reddit strani, iskreno je odgovarao na pitanja i grafički opisao njihov odnos, tvrdeći da je iz njega izašao neozleđen, i rekavši da bi i za sebe i za svoju majku „okarakterisao to iskustvo kao pozitivno.”
Iz njegovog opisa nastanka te veze, možemo da zaključimo da je prilikom jedne nezgode polomio ruku. Pošto nije mogao da masturbira (od tinejdžerskih dva puta dnevno, kaže on, spao je na nulu), posle nekog vremena, dok je bio prikovan za krevet, njegova majka se ponudila da mu „pruži ruku” i pomogne mu. Izgleda da je to radila sa odobrenjem muža, uz razumevanje da taj problem zahteva direktno rešenje. Mladić je napisao da se „ne zalaže za incest. Kakav god da je razlog u pitanju, to je kod nas funkcionisalo”. Hladno je zamolio svoje čitaoce da „ne koriste moj primer kao šablon. Ovde sam da podelim svoje iskustvo, ne da raspravljam na temu incesta.”
„Počelo je tako što mi ga je drkala. Nastavilo je tako što me je zadovoljavala oralno, i na kraju smo imali seksualni odnos/vodili ljubav. Stvar se razvijala polako. Nikada me nije nagrađivala ili pretila seksom. Tokom godina, moj tata nas je viđao zajedno, ali nikada nas nije namerno gledao. Prvi put kada smo imali snošaj, ja sam ležao u krevetu, i ona me je oralno zadovoljavala. Usred toga je prestala, popela se na mene, smakla gaćice i sela na mene. Nosila je dugačku majicu. Rekla mi je da ne svršim, jahala jedno minut, pa svršila. Onda je mene zadovoljila ustima. Vrtelo mi se u glavi.”
Kada ga je jedan čitalac pitao da li su pričali „gadarije” u krevetu, on je rekao da nisu, i objasnio: „U početku je klinički opisivala šta radi, i to bi me napalilo, ali ne na perverzan način. Prilikom orgazma bi moglo da se začuje ‘o, sranje’, ili ‘jebote’. Ponekad bismo o tome razgovarali za stolom, ali ne u prisustvu mog tate. Nikada ne bih rekao nikome koga poznajem. Imam stariju sestru i ona ne zna za to i nije bila umešana u to”, dodao je.
Što se tiče kulminacije tog odnosa, momak je pragmatičan. „Jednostavno je počelo da biva sve ređe, i na kraju je prestalo. Nije bilo nekog posebnog događaja koji je to okončao. Tokom godinama sam razgovarao o tome sa mamom i tatom. Ta tema nije zabranjena. Mislim da ni jedno ni drugo ne želimo ponovo da počnemo sa time.”
Često posprdni komentari i začikavanje čitalaca doveli su do očiglednog pitanja: da li su zaista bile potrebne četiri godine da mu zarastu ruka i šaka? Zašto su se seksualni odnosi nastavili i proširili do potpune intimnosti? I kako je muž/otac dozvolio da se to nastavi tokom dugog vremenskog perioda, mnogo pošto je inicijalni problem bio rešen?
Jasno je da su majka i sin crpeli zadovoljstvo iz svojih odnosa, i da je sin prebrodio inicijalnu zbunjenost i osećaj krivice. Ali kako je bio u stanju da razdvoji realnosti žene koja mu je i majka, i povremena seksualna partnerka? I kako je njegov otac bio u stanju da deli svoju ženu sa dečakom, i da na njih i dalje gleda kao na sina i suprugu, majku njegove dece? I dok deca često na roditelje gledaju kao na prirodne rivale za naklonost drugog roditelja, manevri koje izvode uglavnom su psihološki i, sa izuzetkom bezopasne glume, retko se odvijaju „u postelji.”
Pošto je ostalo u krugu porodice, da li je to bilo sankcionisano i kontrolisano neverstvo? Bez imalo ljubomore i srama? Nedostaju veliki delovi ove priče, i mnogo toga će, uprkos momkovom insistiranju da je to „za njih funksionisalo”, ostati zbunjujuće za one koji pokušaju da usaglase čitavu ovu neverovatnu pripovest.
Barbara Bejkeland i njen sin Toni
Incesticid
Mnogo manje srećan kraj, ako završetak duže veze između majke i sina ikada može biti tako opisan, imao je jedan od poznatijih slučajeva materinskog incesta, slučaj Barbare Dejli Bejkeland i njenog sina Entonija.
Ova priča je poslužila kao predložak za scenario filma „Okrutna ljubav” (2007), sa Džulijen Mur i Edijem Redmejnom u glavnim ulogama, zbog kojeg je kustos i pripadnik džet seta Sem Grin, koji se pominje u njemu, podneo tužbu, što je donelo dodatni publicitet filmu. Od vremešnog gospodina koji je dao doprinos definisanju „veselih šezdesetih” bi se očekivalo da će mu biti drago da otkrivanje još jednog ljubavnog uspeha doprinese njegovoj hedonističkoj reputaciji, a ne da će misliti da će da je okrnji. Ali njegova tužba se sigurno zasniva na jednoj vrućoj sceni u filmu, u kojoj je Grin prikazan u krevetu sa oboje Bejkelandovih, za šta on tvrdi da se nikada nije dogodilo.
Ovde veći užas od „bipolarnosti” podiže svoju ružnu glavu, mogućnost da je možda učestvovao u incestuoznom odnosu Bejkelandovih. U tužbi je navedeno da je prikaz njega u filmu „izazvao loše mišljenje o njemu u glavama osoba koje ispravno razmišljaju, što ga je lišilo naklonosti društva”. Ili ga, po filmu „Okrutna ljubav”, smešta na scenu veselog snošaja majke i sina.
Tragičnu priču Bejkelandovih podstakla je edipovska i hemijska neravnoteža sa obe strane. Toni je bio Barbarin jedinac, i u godinam nakon njenog razvoda, u isto vreme je otkrio i sopstvenu homoseksualnost i LSD i počeo da ispoljava simptome šizofrenije. Pokušaji majke da ga „izleči” od homoseksualnosti, prvo unajmljujući žene da spavaju sa njim, što nije upalilo, a onda je, ako je verovati priči, i sama spavala sa njim, doveli su do toga da je Toni ubije nožem u Londonu, 1972.
Već je jednom pokušao da je ubije, ali je ona odbila da ga tuži (pokušao je da je gurne ispred automobila u pokretu), a njegov psihijatar ju je samo nekoliko nedelja pre ubistva upozorio da je Toni pričao o tome i da se ona nalazi u smrtnoj opasnosti. Odlučila je da ignoriše to upozorenje. U više navrata je sebi pokušala da oduzme život, i moguće je da to što se dogodilo nije samo rezultat nesposobnosti majke da shvati da bi njeno dete bilo u stanju da je ubije. Kraj njenog života bi mogao da se označi kao smrt usled „ekstremno nesrećnog slučaja”, jednako kao i da je „stradala od ruke šizofreničnog sina.”
U određenom smislu, upotrebila je sina kao oružje za okončanje svog života, smrt koja bi, kada uzmemo u obzir posebno uvrnute okolnosti i najverovatniji okidač, mogla da se nazove „incesticidom”. Toni Bejkeland je odležao sedam godina u jednoj engleskoj zatvorskoj bolnici, pre nego što su uticajni prijatelji uspeli da izdejstvuju njegovo puštanje. Kada je otišao u Njujork da živi sa svojom osamdesetsedmogodišnjom bakom (koja mu je izgleda prilično velikodušno oprostila zločin), prestao je da uzima lekove, i manje od nedelju dana po dolasku, Toni je imao izliv besa i osam puta je ubo kuhinjskim nožem. Preživela je napad samo zbog toga što je svaki udarac pogodio kost.
Ne samo da je pokušao da ubije ženu koja je rodila njegovu majku, nego je policiji rekao i da želi da ima seksualne odnose s njom. Poslat je na ostrvo Rajkers na psihijatrijsku procenu, i jednog prolećnog dana 1981. godine je nađen mrtav u svojoj ćeliji, sa plastičnom kesom obmotanom oko glave. Ubistvo? Samoubistvo? To nikada neće biti otkriveno.
A i čemu trud? U priči u kojoj se havarije nižu jedna za drugom, guranje leševa ispod tepiha uvek ima prednost u odnosu na svođenje računa o njihovim sjebanim, prljavim smrtima. Čak ni Sem Grin nije doživeo da vidi ishod svoje tužbe protiv izmišljenog prikaza sage o Bejkelandovima, i onoga što bi inače bio običan slučaj „moje reči protiv njihove”, koji nas draži umešanošću bludnog sina. Kao što kaže pesmica, „ostade nijedan.”
Princeza Viki i njen sin Vilhelm, budući kajzer.
Čistokrvni, ili sve ostaje u (kraljevskoj) porodici
Veoma je vredna pomena činjenica da je Barbara Bejkeland ulovila bogatog budućeg muža tako što je tvrdila da je trudna, a nije bila. Začeće malog Tonija, na srećan dan venčanja, više je bilo prevara. Bruksu Bejkelandu verovatno je bilo podjednako važno da učini ispravnu stvar i načini poštenu ženu od svoje varljive ljubavnice, kao i da poštedi svoju porodicu skandala i beščašća, kao i da nastavi porodičnu lozu. Dete će biti njegov naslednik, a kada je u pitanju imetak, uvek je bolje zadržati ga u jednom džepu.
Iako je uobičajeno verovanje da su venčanja između članova porodice odlika „zaostalih seljaka”, najprostijeg sveta, istina je zapravo potpuno suprotna. Kao što je mlada žena u epicentru priče o genetskoj seksualnoj privlačnosti primetila, kada su je pitali da li je zabrinuta zbog toga što je moguće da bi dete koje bi napravila sa rođenim ocem moglo da bude defektno, „To se događa posle više generacija parenja bliskih srodnika, kao kod kraljevskih porodica”. Urnebesno je smešno kako im je odbrusila, naročito kada uzmemo u obzir da je više od nekoliko naslednika prestola tokom istorije izgledalo ne samo nakazno deformisano, već ni na koji način nisu ličili na plemiće za koje su ih smatrali.
Što se tiče istorije parenja bliskih srodnika i čistokrvnih naslednika, koliko je nepremostiva razlika između zatvorene religijske zajednice i starog dvorca izloženog promaji? Ako na porodicu gledamo kao na ostrvo, ili na zamak okružen jarkom, videćemo da tu postoji sličan zatvoreni mentalitet. Kada isponova i isponova zagrabite u plitiku lokvu gena, nisu li svi podjednako izloženi riziku degeneracije?
Kultno i povezano za isti DNK lanac, parenje bliskih srodnika, naročito tokom mnogo generacija, često ispada katastrofalno. Dok štetne mutacije nestaju kao rezultat prirodne selekcije, unutar aristrokratije ih maltene neguju, kao u stakleniku i najdivnije uređenim vrtovima, i dolazi do degeneracije, kao sa incestom. Ugovoreni i prisilni brakovi ovde mogu biti smatrani za neprirodnu selekciju, nalik na nekakvu pseudonauku koja je skovala termin „klonovi prestola”. Tokom vladavine kraljice Viktorije, bračne zajednice koje su nastajale zbog finansijskih i političkih prednosti rezultirale su ne samo time da su skoro sve kraljevske porodice u Evropi u srodstvu, već su i izazvale porodične sukobe i rođački rivalitet koji je direktno doveo do Prvog svetskog rata, koji je neminovno doveo do svog užasnog nastavka.
Kada je princ Hari napravio skandal kada je za kostim za maskenbal povodom Noći veštica, samo dve nedelje pre Dana obeležvanja holokausta, izabrao uniformu Romelovog afričkog korpusa, zajedno sa trakom sa svastikom na ruci, možda je želeo da istakne činjenicu da je kajzer Vilhelm Drugi bio Viktorijin najstariji unuk. Okoreli antisemita, kajzer je jezivo predskazao budućnost kada je posle svoje abdikacije 1918. godine insistirao da je „za Judino pleme najbolje rešenje plin”. Za Vilhelma se govorilo da pokazuje „neprirodno jaku ljubav prema majci”, koja se graničila sa incestuoznom, mada neispunjenom požudom, koja je na kraju dovela do toga da je potpuno prezreo Britaniju.
Ali širenje i izrabljivanje interesnih sfera širom zemlje, programirano „spavanje sa neprijateljem” da bi se očuvali mir, porodična loza, i „čistoća”, imalo je neverovatno visoku cenu: zamalo su istrebili čitav kontinetnt. I ne samo to. Jer tokom Prvog svetskog rata nastalo je biološko oružje. To što ga na bilo kakav način izjednačavamo sa biološkim promiskuitetom koji je u to doba ohrabrivan, samo po sebi može da deluje promiskuitetno. Ali ipak, moderna vremena zahtevaju otkriće novih efikasnih načina za eliminaciju neprijatelja, bilo na bojnom polju, bilo u spavaćoj sobi.
Čak i ako je dokazano da je seksualna represija viktorijanske ere samo mit, priznajemo da je beskrajno održavanje mitova – romantična ljubav, vladavina po „božanskom pravu” – omogućilo kontinuiranu primenu navodno svetih zakona, pravo prvorođenja, pre svega. Unutar patrenalističke kulture, svaki čovek je prvorođeni sin koji nasleđuje sve, dok nasledne predrasude iziskuju pažnju i održavanje dominatne pripovesti. Priča do sada samo može da nas podseti da je brak integracija, kao u poslovnom ili trgovinskom svetu.
Do sada, brak je tradicionalno definisan kao zakonsko spajanje muškarca i žene kao supruga i supruge (ako slučajno zaboravimo poredak vrsta). Određena prava i zaštita su povezani sa brakom i njegovim prekidom, što možemo gledati u svetlu „za” i „protiv”, uključujući poreze, zdravstveno osiguranje, penziju, imetak, imovinu i njihovu podelu, starateljstvo nad decom, alimentaciju, i tako dalje. I ako se definicija braka zvanično promeni, ova prava i zaštita i dalje će se primenjivati.
Brak će, bez obzira između koga, bez obzira koliko snažno ljudska bića mogu da se zaljube ili odljube, zauvek ostati preovlađujići vid društvene kontrole. A ako dobre komšije hrišćani nastave da istopolne parove smatraju za sodomiste koji žive u grehu, parče hartije i bendovi za svadbe im neće promeniti mišljenje. Čak i ako bude tako, napredak društva neće zastati.
Kraj njihovog sveta.
To što se ove priče o incestu pojavljuju u vreme kada će najviši sud u Americi odlučivati o pitanju istopolnih brakova, čista je podudarnost. Ali oni koji se protive bračnoj ravnopravnosti, u prošlosti su je iznedjačavali sa incestom, zlostavljanjem dece i poligamijom, kao da bi odobravanje braka između ljudi istog pola otvorilo branu, i da bi svako mogao da se venča sa bilo kime, pa čak i bliskim srodnikom, sa partnerom bilo kog uzrasta, i koliko god puta poželi. To je potpuno neosnovano.
Iako u istopolnom braku nije moguće izroditi potomka čiji DNK će biti mešavina DNK oba roditelja, oni koji mu se protive se plaše da će takvi parovi imati ili odgajazi decu, bilo preko surogat roditeljstva ili usvajanja, i da će ih izopačiti. Ali njihov najveći strah nije to da će deca „postati gej”. Ono što ih plaši više od ičega je to da bi ta deca mogla da imaju svoje mišljenje kada odrastu, i da će, u porodicima koje su morale da se izbore za poštovanje, nastanjivati tolerantniji svet. Za društvene konzervativce, to je nedopustivo više od svega.
Ovde je lako podsetiti se protivljenja brakovima između rasa, i onih koji su užasnuti time kakva deca bi mogla da se rode, baš kao što su se mnogi pre njih ogorčeno žalili na emancipaciju i poricali evoluciju. Činjenica da određene grupe unutar neke vrste nisu potpuno evoluirale nije ni na koji način oprečna. Baš naprotiv. I ako neko razmatra povezivanje čisto kao izraz dinamike moći, može da uoči korelaciju između robovlasnika, sa pretpostavljenim pravom da mogu da rade šta god požele sa svojom širom „porodicom”, sa svojim vlasništvom, i onih koji stupaju u incestuozne odnose, unutar svog privatnog harema. Gospodar i gazda, kao da je predvodnik nekog kulta, od svojih sledbnika očekuje i zahteva pokornost i poniznost.
Da li se incest češće javlja unutar porodica koje stavljaju greh i pokornost ispred oproštaja? Ako jeste, koliko bi to bilo iznenađujuće? Tabu incesta je integralni deo ljudskog razvoja, jer otvara vrata individualnoj nezavisnosti, odlasku od kuće, i stupanje u intimne veze u drugačijim odnosima. Ako se osvrnemo na istoriju hetero-konzervatizma u ovoj zemlji, i na njegovu uskogrudost, na njegovu potrebu da ojačava porodične veze koje sputavaju, uočićemo da je uvek postojala rešenost za iznalaženje novih načina za podsticanje ponovnog pokretanja starih, izgubljenih bitaka.
U tome čuči jedan posebno opasan oblik incesta, usađivanja straha „među svojima”, strah od kojeg nastaje prezir i nezustavljiva potreba da se demonizuje i uništi bilo šta što se shvata kao pretnja njihovom načinu života. Kao da život, sloboda, i težnja za srećom pripadaju samo njima, kao pravo dato od boga.