Foto: Shutterstock
Vrzino kolo je jedna od najučestalijih natprirodnih pojava u srpskom narodnom predanju. Označavalo je obred, ritual, krug koji nema kraja ni početka, nepresušni izvor znanja i mudrosti, oružje u borbi protiv zmajeva, a dovođeno je i u vezu sa vremenskim nepogodama.
Moglo bi se reći da nije bilo sela u Srbiji koje bar neki neobični krajolik nije nazvalo vrzinim kolom.
KO IGRA VRZINO KOLO?
Prema srpskom narodnom predanju, vrzino kolo igraju tzv. “nečiste sile”, poput vila, aždaja, ala, aveti i drugih pošasti koje su morile naše pretke.
Ukoliko bi se, pak, čovek uhvatio u vrzino kolo, posledice po njega bile bi kobne. To bi ga, u najboljem slučaju, bacilo u trans, izgubio bi svest, a spletom nesrećnih okolnosti došlo bi i do smrtnog ishoda.
Vuk Stefanović Karadžić je, beležeći narodna predanja i umotvorine, detaljno opisao pojavu vrzinog kola. Zapisao je da “na ponekim mestima, naročito na divljačkim brežuljcima, nalaze se kao neki pravilni, širi i uži krugovi, koji su u sredini isušeni, ali koji se unaokolo jednom prugom pitomog zelenila opasuju, mada je sve dalje oko njih izgorelo. Takvi krugovi nazivaju se vrzina kola”.
Vuk takođe dodaje da ovo uopšte nije neobična pojava, jer u prirodi postoje izvesne gljive koje se svake godine šire kružnom putanjom. Ipak, narod nije pokolebalo ovo naučno gledište, niti su zbog takvog Vukovog stava prestali da veruju da pomenuti krugovi nastaju kada vile zaigraju svoje vrzino kolo.
GRABANCIJAŠ, ĐAK VRZINOG KOLA
Vuk Stefanović Kradžić takođe navodi da je među Srbima kružilo verovanje u to da “gdekoji đaci, kad izuče 12 škola, otidu njih 12 na vrzino kolo”. Tako bi, čitajući “nekakvu osobitu knjigu” nestao jedan od tih 12 đaka. Govorilo bi se da su ga odneli vile i đavoli. Od tada bi se on zvao grabancijašem i ovladao bi olujnim oblacima.
Reformator srpskog jezika dodaje da su grabancijaši po pravilu “izdrpani”, “u poderanijem haljinama”, pa se zato govorilo da su ljudi koji su neprilično odeveni – grabancijaši. Sa druge strane, narod je imao običaj da vrlo učene ljude naziva grabancijašima, upravo zbog “12 škola” koje su izučili da bi stupili u vrzino kolo.
ISTERIVANJE ZMAJEVA VRZINIM KOLOM
U nekim delovima istočne Srbije verovalo se da se obrednim igranjem vrzinog kola mogu isterati pohotni zmajevi, kojima se pridavala uloga velikih ljubavnika. Tako bi grupa tamošnjih muškaraca potpuna naga igrala vrzino kolo oko zapaljene vatre, odagnavajući ljutu neman iz svojih krajeva.
Primeri ovakvog obreda zabeleženi su 1908. godine u selu Veliki Izvor, u neposrednoj blizini Crne Reke i 1948. godine u Dobrom Polju, u Boljevačkom srezu. Verovalo se da prisustvo zmaja u selu izaziva sušu, te se igranjem vrzinog kola ili “Mučajala” takođe prizivala kiša.
“UPLESTI SE U VRZINO KOLO”
Svedočanstvo o verovanju Srba u vrzino kolo nalazimo i u svakodnevnom govoru. Narodnu izreku: “Uplesti se u vrzino kolo”, neretko možete čuti i danas, kada je verovanje u vrzino kolo nadkomak iščezavanja. Ova izreka pre svega označava bezizlaznu situaciju, “začarani krug”, nepiliku koja se iznova ponavlja i ne nazire joj se kraj.