Iako deluje čudno, naročito onima što gledaju sa strane, sasvim je OK da pričate sami sa sobom povrmeno, čak je i prilično zdravo.
Evo šta kažu stručnjaci, zašto to radimo, kakve su posledice i zašto uopšte nije neuobičajeno da ljudi povremeno pričaju sami sa sobom.
“Definitivno je normalno i veoma uobičajeno da ljudi pričaju sami sa sobom“, kaže psiholog dr Dženet Bergfeld.
Generalno, pričamo sami sa sobom kad osećamo neku emociju, kad smo ljuti, nervozni, anksiozni ili kad prosto pokušavamo da se skoncentrišemo na nešto.
“Kad osoba priča sama sa sobom, to joj pruža neku vrstu utehe, i to je dobar mehanizam za postizanje olakšanja kad smo pod stresom ili se nečega bojimo“, slaže se i psiholog dr Heder Stivenson, prenosi PureWow. “To obično radimo kad prolazimo kroz neko zastrašujuće ili stresno iskustvo, ne bismo li sebe uverili da će sve biti OK i da ćemo se nekako izboriti sa tim što nas je snašlo.“
Ćaskanje “jedan na jedan” može da vam pomogne i da razrešite probleme koje imate sa drugim ljudima.
“To nam često pomaže da popravimo samopouzdanje i smirimo nervozu kad treba da razjasnimo neki nesporazum sa drugima, popričamo naglas sami sa sobom, i uvežbamo na taj način kako i šta želimo da kažemo osobi s kojom imamo neki problem. Na primer, ponekad to ljudi rade kad žele da postave neke granice u odnosu sa partnerom ili šefom na poslu, da bi se pripremili za razgovor koji moraju da obave, a boje se da će biti neprijatan“, objašnjava dr Stivenson.
Kad pričamo sami sa sobom, lakše procesiramo problem, a to nam “pruža i bolji uvid u sopstvena osećanja, što nam olakšava donošenje odluka”, kaže ona. “Taj razgovor koji obavimo sami sa sobom nam pomaže da donesemo odluke o važnim pitanjima, jer nam omogućava da uvidimo zašto smo ‘zaglavljeni’ u određenom trenutku, zašto osećamo otpor prema nekim stvarima u životu.”
Ipak, postoji velika razlika između zdravog dijaloga koji ponekad vodimo sami sa sobom i situacija u kojima ljudi pričaju sami sa sobom jer prolaze kroz psihoze koje mogu da uključuju i zvučne halucinacije, kaže dr Stivenson.
“Osobe koje pate od psihoza često su izgubljene u svom sopstvenom svetu i nisu u stanju da se povežu sa drugim ljudima.“
Ali, ako to isključimo, pričanje sa samim sobom je korisna tehnika. Mnogi terapeuti čak savetuju svojim klijentima da na taj način prolaze kroz određena iskustva i pokušaju da smanje stres i brigu.
“Klijentima često savetujem da ‘razgovaraju’ sa mlađom ili starijom verzijom sebe samih, ili da ‘razgovaraju’ sa svojim telom, ponekad čak i da te konverzacije zapišu u formi dnevnika, jer nam to pomaže ne samo da naučimo da slušamo svoju intuiciju i da joj verujemo, već je to i odličan put da se povežemo sa svojim unutrašnjim ‘ja’ na dublji način, time što ćemo za početak postati svesni svojih osećanja.“
Sa ovim se slaže i dr Bergfeld, dodajući da ta tehnika može biti korisna i kad želimo sebi da popravimo raspoloženje ili da se motivišemo da istrajemo u nečemu ili izdržimo neki napor. Recimo, može vam tokom napornog treninga pomoći ako sebi kažete “možeš ti to”, ili “samo napred”, kad vam se učini da posustajete.
“Ali, vodite računa da to nikad ne bude autodestruktivan tip konverzacije. Svojim klijentima preporučujem da sa sobom razgovaraju na način na koji bi razgovarali sa nekim koga vole, sa dobrim prijateljem, jer u suprotnom rizikujete da sami sebi uništite samopouzdanje, slušajući strogog i surovog unutrašnjeg kritičara“, kaže dr Bergfeld.
Studija iz 2012. pokazala je da ljudima taj glasan “razgovor sa samim sobom” pomaže i u obavljanju konkretnih zadataka. Eksperimenti su pokazali da ako tražimo nešto, telefon ili ključeve, za koje ne možemo da se setimo gde smo ih ostavili, na primer, može da pomogne ako naglas govorimo “telefon” ili “ključevi”. Dobrovoljci koji su učestvovali u ovom istraživanju brže su pronalazili predmete ako bi ih naglas imenovali tokom potrage.