Ponos je osećaj vrednosti koji potiče od nečega što nije deo nas, dok samopoštovanje potiče iz mogućnosti i postignuća ličnosti.
„Što je manje šansi i mogućnosti, to je veći imperativ potreba za ponosom. Srž ponosa je samoodbacivanje.“
„Istinsko samopoštovanje je integracija unutrašnje vrednosti sa stvarima koje čine svet oko vas“, napisala je Ana Diver Smit u njenim dragocenim savetima mladim umetnicima. Ali, kako savladati tu složenu integraciju?
Ovim se legendarni kinesko-američki majstor borilačkih veština, filozof i filmski stvaralac Brus Li (27. novembar 1940. – 20. jul 1973.) bavio u tekstovima sakupljenim u delu Brus Li: Umetnik života – neprocenjivoj knjizi koja se sastoji od privatnih pisama, beleški, eseja i pesama koji nikada ranije nisu objavljeni, a koja nam otkriva poreklo njegove slavne metafore o o otpornosti. U eseju nazvanom „Strastveno stanje uma“, Brus Li piše: „Kroz druge možemo gledati samo kada uspemo kroz same sebe da vidimo. Nedostatak samosvesnosti nas čini providnima; duša koja sebe poznaje je neprozirna. […]
Da bismo se promenili, moramo donekle biti svesni šta smo… A ipak, neobično je da su baš ljudi koji su najmanje zadovoljni sobom i koji najviše žude za novim identitetom najmanje samosvesni. Okrenuli su leđa neželjenom sebi, te tako sebe nikada nisu ni bili svesni. Posledica je da se ti koji nisu zadovoljni ne mogu skrivati, niti mogu postići stvarnu promenu. Oni su providni, a njihovi neželjeni kvaliteti odolevaju svim pokušajima preuveličavanja sopstvenog stanja i ličnog preobražaja.
Nepostojanje samosvesnosti, Li smatra, tera nas da tražimo od drugih da nam kažu ko smo. (Učenje kako da to ne činimo je jedna od najtežih i najvažnijih životnih lekcija.) On ovo smatra opasnom, a opet duboko ljudskom težnjom za konformizmom: Imamo više vere u ono što imitiramo nego u ono iz čega potičemo. Ne možemo da izvedemo osećaj apsolutne sigurnosti iz bilo čega što ima korene u nama. Najbolniji osećaj nesigurnosti potiče iz osećaja usamljenosti; kada imitiramo nismo usamljeni. Stoga to većina nas radi! Mi smo ono što drugi ljudi kažu da jesmo. Poznajemo sebe pretežno iz priča drugih.
Pod uticajem izvanrednog razmišljanja Anais Nin o karakteru i ličnoj odgovornosti, Brus Li ističe da je ova tendencija ono na čemu se dogma zasniva: Većina nas silno želi da vidi sebe kao instrument u rukama drugih kako bi se na taj način oslobodili odgovornosti za dela na koja smo podstaknuti našim ličnim sklonostima i impulsima. I jaki i slabi posežu za alibijem. Ovi drugi prikrivaju svoje zlo vrlinom poslušnosti; postupili su nečasno jer su morali da poslušaju druge. Jaki, takođe, polažu pravo na oproštaj grehova proklamujući se za izabrane instrumente više sile – boga, istorije, vere, nacije ili čovečanstva.
U korenu naših pokušaja samovalidacije, Brus Li smatra, nalazi se zbunjenost koju izazivaju ponos i samopoštovanje. On razmatra ključnu razliku između ova dva: Ponos je osećaj vrednosti koji potiče od nečega što nije deo nas, dok samopoštovanje potiče iz mogućnosti i postignuća ličnosti. Ponosni smo kada se poistovećujemo sa imaginarnim ja, liderom, svetim ciljem, kolektivnim. U ponosu postoji strah i netolerancija; on je neosetljiv i beskompromisan. Što je više obećanja i mogućnosti u našem ja, to je potreba za ponosom veći imperativ. Ponos je izgrađen na samoodbacivanju.
Pravi osećaj sopstvene vrednosti stičemo posmatrajući sebe kako bismo identifikovali sopstvene talente, primećuje Brus Li – što podseća na Epiktetovo shvatanje samoposmatranja sa naklonošću – a zatim ulažući težak rad kako bismo ih ostvarili. Ova svrsishodna potreba za samoaktualizacijom, koja nigde nije lepše artikulisana nego u pismima majci Tomasa Volfa, je istinski nepresušni izvor samopoštovanja. Brus Li piše: Delanje je put ka samopouzdanju i samopoštovanju. Ako je put otvoren, sva energija teče prema njima. Ovo je lako većini ljudi i koristi su opipljive.
Međutim, samopoštovanje nije nešto statično što se može steći, već dinamični osećaj koji stalno treba negovati: Održavanje samopoštovanja je stalni zadatak koji iscrpljuje svu snagu i sve unutrašnje resurse jedinke. Moramo da dokažemo sopstvenu vrednost i da opravdamo sopstveno postojanje svakog novog dana.
Sa osećanjem još veće gorčine u dobu žestokih pucnjava i masovnog zla, Li razmatra kako zavodljive i varljive postaju zamene za samopoštovanje u njegovom odsustvu: Kada, iz ma kog razloga, nije moguće postići samopoštovanje, autonomna jedinka postaje veoma eksplozivan entitet. Ona okreće leđa od beznadežnog ja i uranja u potragu za ponosom – eksplozivnim supstitutom za samopoštovanje. Svi društveni nemiri i lomovi imaju korene u krizama ličnog samopoštovanja, i svi događaji u kojima se mase spremno ujedinjuju su suštinski traganje za ponosom.