Četvrtog jula 1862. godine, krenuvši na piknik čamcem od oksfordskog mosta Foli preko Temze do seoca Godstou, desetogodišnja Alis Lidel zamolila je Čarlsa Dodžsona (koji je pisao pod pseudonimom Luis Kerol) da ispriča neku priču njoj i njenim sestrama, osmogodišnjoj Edit i trinaestogodišnjoj Lorini.
Dok je prečasni Robinson Dakvord veslao, Dodžson je uveseljavao devojčice maštovitom pričom o devojčici po imenu Alisa i njenim avanturama nakon što je propala u zečiju rupu.
Priča se nije bitno razlikovala od onih koje je Dodžson i pre tog izleta smišljao za sestre Lidel, ali ovog puta Alis je zamolila gospodina Dodžsona da priču i zapiše. On joj je obećao da će to i učiniti, iako se narednih meseci nije latio tog posla.
Kasnije, u novembru 1864. godine, Dodžson će joj uručiti rukopis knjige Alisine avanture pod zemljom.
U međuvremenu, Dodžson je rešio da prepravi priču o Alisi, ovaj put s namerom da knjiga postigne komercijalni uspeh. U proleće 1863. Dodžson je poslao rukopis svom prijatelju, piscu Džordžu Mekdonaldu, verovatno želeći da pre objavljivanja čuje njegovo mišljenje.
Mekdonaldova deca su pročitala priču i oduševila se njome, što je verovatno ubedilo Dodžsona da potraži izdavača. Alisine avanture u zemlji čuda (najčešće skraćeno Alisa u zemlji čuda), sa ilustracijama Džona Tenijela, objavljene su 1865, a kao autor je potpisan Luis Kerol. Druga knjiga o devojčici Alisi, S one strane ogledala i onome što je Alisa našla tamo, usledio je 1871. Faksimil Alisinih avantura pod zemljom, originalni rukopis koji je Dodžson poklonio Alis Lidel, objavljen je 1886. godine.
Kao mlada žena, Alis je krenula na veliko proputovanje Evropom sa svojim sestrama Lorinom i Edit. Po jednoj priči, tokom svog četvorogodišnjeg boravka u Krajstčerču na Novom Zelandu, za nju se romantično zainteresovao princ Leopold, najmlađi sin kraljice Viktorije. Međutim, dokazi za ovo su oskudni.
Činjenica pak stoji da je Leopold godinama kasnije nazvao svoje prvo dete Alis i da je bio kum na krštenju Alisinog drugog sina Leopolda. (Jedan skorašnji autor Leopoldove biografije sugeriše da je daleko izvesnije da je Alisina sestra Edit zapravo bila objekat Leopoldove pažnje.)
Edit je umrla 26. juna 1876. godine, po svoj prilici od malih boginja ili upale trbušnje maramice (izvori se u ovome razlikuju), nedugo pre nego što je trebala da se uda za Obrija Harkorta, igrača kriketa.
Sa dvadeset i osam godina, Alis Lidel se udala za Redžinalda Hargrejvsa, takođe igrača kriketa, 15. septembra 1880. u Vestminsterskoj opatiji. Par je imao tri sina: Alana Knivetona Hargrejvesa i Leopolda Redžinalda „Reksa“ Hargrejvesa (obojica su poginuli kao vojnici u Prvom svetskom ratu) i Kerila Lidela Hargrejvesa, koji je preživeo rat i kasnije imao ćerku.
Prve tri fotografije Alis Lidel, dok je bila devojčica i kasnije devojka, napravio je Luis Kerol. Skroz desno je Lidel u starosti. (foto: wikimedia commons)
Lidel je poricala da ime Keril ima bilo kakve veze sa pseudonimom Čarlsa Dodžsona. Redžinald Hargrejves je nasledio znatno bogatstvo, dobio funkciju sudije lokalnog suda, i takođe je igrao kriket za Hempšir. Alis je postala poznata u višim krugovima po priređivanjima društvenih događaja, a bila je i prva predsednica ženskog instituta “Emeri Daun”.
Nakon muževljeve smrti 1926. godine, troškovi održavanja njihovog doma, Kafnelsa, bili su toliko visoki da je Alis procenila da je neophodno da proda svoju kopiju Alisinih avantura pod zemljom (prvobitnog Kerolovog naslova Alise u zemlji čuda). Rukopis je prodat za 15.400 britanskih funti, sumu skoro četiri puta veću od početne cene koju je odredila aukcijska kuća Sotbi.
Rukopis je kasnije dospeo u vlasništvo Eldridža R. Džonsona i potom je izložen na Univerzitetu u Kolumbiji na stogodišnjicu Kerolovog rođenja. (Osamdesetogodišnja Alis je prisustvovala događaju, a tokom ove posete Sjedinjenim Američkim Državama upoznala je i Pitera Lejelina Dejvisa, jednog od braće koji su inspirisali Petra Pana autora Džejmsa Metjua Barija.
Nakon Džonsonove smrti, knjigu je otkupio konzorcijum Američkih bibliofila i poklonio je britanskom narodu „kao priznanje za hrabrost Britanije u suočavanju sa Hitlerom pre nego što se Amerika priključila ratu“. Rukopis je danas pohranjen u Britanskoj nacionalnoj biblioteci.
Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Milena Podolšak, Glif