.){kind=link}
Papir se uglavnom pravi od drveta. Ali savremeni papir se pravi i od stare tkanine, slame i bambusa. Reciklažom se nov papir dobija od starog (čak i od starog novca).
Još od vremena kad je pronađeno pismo, ljudi traže površine pogodne za pisanje. Grebali su simbole na kamenu, utiskivali su reči u glinu. Kasnije su ih urezivali u ploče iskovane od bakra i bronze.
Pre nekih 2300 godina Egipćani su pisali na presovanim trakama papirusa, biljke koja raste u močvarama (“papirus” je reč od koje potiče reč “papir”). Drugi su svoje reči stavljali na životinjske kože, koje su prethodno razvlačili da postanu tanke, a onda sušili da bi dobili materijal zvani pergament. U Kini, gde su se četkica i mastilo koristili pre više od 2200 godina, pisalo se na tkanini. Onda je, pre oko 1900 godina, tamo prvi put proizveden pravi papir, tako što su od vlakana tkanine napravljeni tanki listovi. Do sredine XIX veka papir se svuda u svetu uglavnom pravio od stare tkanine. Krpe su se mlatile dok se ne raspadnu, a zatim su se vlakna potapala u veliku bačvu vode. Onda se u vodu spuštala rešetka, na kojoj su se skupljala vlakna u tankom sloju, dok je voda oticala kroz rupe rešetke. Sloj vlakana bi očvrsnuo u toku sušenja, a zatim bi se sekao na listove papira.
Danas postoji nekoliko postupaka kojima se drvo pretvara u papir, ali su svi u osnovi slični. Prvo, drvo mora da se obori i da se iseče u cepanice. Onda se cepanice premeštaju u ogroman cilindar koji se vrti, da bi im se sastrugala kora. Zatim ostrugane cepanice odlaze u mašinu za cepkanje koja ih pretvara u iverje. Onda mašina za sitnjenje drveta ili agresivne hemikalije (ili i jedno i drugo) rastavljaju iverje na pojedinačna vlakna. Mokra vlakna se nazivaju pulpa – to je žućkasta ili smeđa kaša (može i da ostane takva ako je namenjena izradi papirnih kesa, ili može da se izbeli da bi se od nje napravio papir za novine ili pisanje). Vlakna pulpe se peru da bi se oslobodila hemikalija, a onda se mlate i trljaju. Na kraju mogu da se tretiraju materijalom kao što je kalafonijum, koji im daje vodootpornost, tako da se mastilo ne razliva kad pulpa postane papir za pisanje ili novine. Ako papir treba da bude u boji, pulpi se dodaje boja. Zatim vlakna, pomešana sa mnogo vode, teku preko pokretne žičane rešetke. Vlakna se skupljaju na vlažnoj mreži rešetke, dok voda otiče kroz nju. Sada je pulpa zvanično – papir. Prese ga ravnaju, a onda se navlači na ogromne cilindre i suši. Kad se papir, koji je često širok čitavih šest metara, osuši, razmotava se i seče na potrebne formate.
Opšte obrazovanje