.){kind=link}
Zemljina atmosfera je mešavina mnogih gasova. Najviše ima azota, oko 78%, a zatim kiseonika, oko 21%. Ostatak čine tragovi argona, ugljen-dioksida, neona, helijuma, kriptona, vodonika, ksenona i još nekih gasova. Vazduh pri tlu sadrži i vodenu paru, čija je količina promenljiva (od 1% do 4%).
Zemljina atmosfera je mešavina mnogih gasova. Najviše ima azota, oko 78%, a zatim kiseonika, oko 21%. Ostatak čine tragovi argona, ugljen-dioksida, neona, helijuma, kriptona, vodonika, ksenona i još nekih gasova. Vazduh pri tlu sadrži i vodenu paru, čija je količina promenljiva (od 1% do 4%).
Ljudi vole kiseonik jer je to gas koji njihova tela održava u životu. Prevremeno rođene bebe, čija pluća mogu biti nedovoljno razvijena kad se rode, ponekad se stavljaju u inkubatore sa atmosferom obogaćenog kiseonika. Umesto 21%, vazduh u inkubatoru sadrži 30% ili 40% kiseonika. Bebe sa teškim disajnim smetnjama mogu se okružiti i stoprocentnim kiseonikom, da bi se sprečilo oštećenje mozga. Ali previše kiseonika može biti gotovo isto tako opasno kao i premalo. Previše kiseonika u vazduhu inkubatora i u krvi može da ošteti krvne sudove u očima bebe i izazove gubitak vida. Iz ovoga je očigledna dvostrana priroda kiseonika. Da bismo živeli moramo da dišemo, ali kiseonik za žive organizme može biti i otrovan.
Kad se kiseonik iz vazduha sjedini sa drugim elementima, kao što su vodonik i ugljenik, ta reakcija zove se oksidacija. Oksidacija izaziva raspadanje organskih molekula, koji su osnova života. Na normalnim temperaturama, kiseonik se sporo jedini sa drugim elementima. Pri tome se oslobađa toplota, ali u količinama koje su premale da bismo ih osetili. Ako temperatura poraste, oksidacija se može odvijati veoma brzo. Kad se, na primer, kresne šibica, trenje između glave šibice i trake na kutiji je zagreje. Brzo oksidišući, šibica se rasplamsa. U ovom slučaju, osećamo toplotnu i vidimo svetlosnu energiju koju oslobađa oksidacija. Oksidacija u telu čoveka nije tako burna. Crvena krvna zrnca uzimaju kiseonik iz pluća i raznose ga po telu. U strogo kontrolisanom procesu, mnogo sporijem i manje silovitom od sagorevanja u plamenu, kiseonik razlaže molekule hrane koju jedemo. Ovim razlaganjem se oslobađaju energija i voda, preostaje ugljen-dioksid. Crvena krvna zrnca zatim vraćaju ugljen-dioksid u pluća, a mi ga izdišemo u vazduh.
Veoma je važno da dobijamo dovoljno kiseonika. U vazduhu je upravo nivo kiseonika koji nam odgovara – 21%. Ali čak i u ovoj “idealnoj” količini, kiseonik pokazuje svoje razorno dejstvo. Suva trava može da se upali od jedne jedine iskre. Ravnotežu kiseonika i ostalih gasova održava životni ciklus u prirodi: ljudi i životinje izdišu ugljen-dioksid; biljke ga upotrebljavaju i oslobađaju kiseonik. Međutim, nije sigurno da će nivo kiseonika ostati zauvek isti. Količina ugljen-dioksida koji se izbacuje u atmosferu raste, uglavnom zato što se on oslobađa pri sagorevanju fosilnih goriva, kao što je, na primer, benzin. U međuvremenu se najveće rastinje na Zemlji, drveće, seče sve većom brzinom. Svakog minuta nestaju čitavi hektari šuma. Ova dva procesa polako smanjuju količinu kiseonika u vazduhu, a naučnici svim silama pokušavaju da utvrde kolika je šteta do sada pričinjena.
*Zanimljivost: kad listovi knjige s vremenom postani smeđi, to se dešava zbog oksidacije – sporog sagorevanja.
Opšte obrazovanje