Vazduh na Zemlji sadrži 78,08% molekula azota, zatim 20,95% molekula kiseonika, a ostatak su drugi gasovi.
Ako nema vetra, vazduh i ne primećujemo. Ali milijarde molekula gasa neprestano udaraju po ljudima i svemu ostalom na Zemlji. Na primer, tipičan molekul azota na sobnoj temperaturi kreće se brzinom od oko 1660 km∕h. Ove molekule gasa pune energije zadržava Zemljina gravitacija, ineče bi jednostavno otišli u svemir (neki i odu, naročito oni najlakši, koji iz gornjeg graničnog sloja atmosfere odlete u nepoznatom pravcu). Vazduh na Zemlji sadrži 78,08% molekula azota, zatim 20,95% molekula kiseonika, a ostatak su drugi gasovi.
Težina vazduha se meri na osnovu veličine pritiska kojim on deluje na predmete na Zemlji. U bilo kojoj prosečnoj tački Zemljine površine, vazduh pritiska svaki kvadratni centimetar silom od oko 0,85 kg. Međutim, što je nadmorska visina veća, to je vazduh ređi. Visoko u planinama, na 5486 m, vazdušni pritisak je dvostruko manji, samo 0,428 kg∕cm2. Živi svet na Zemlji razvio se tako da može udobno da živi na površini ili blizu nje, sa pritiskom vazduha baš ovolikim koliki jeste. Neke okeanske životinje i biljke razvile su se da podnesu mnogo više pritiske, u dubinama pod zajedničkom težinom atmosfere i okeana.
Druge planete imaju atmosferu čija je težina različita, ili gotovo uopšte nemaju atmosferu. Na primer, Merkur ima retku, jedva primetnu atmosferu sastavljenu uglavnom od gasovitog natrijuma. Venera je obavijena ubitačno gustim slojem gasovitog ugljen-dioksida. Kad bi čovek pokušao da šeta po nekoj ravnici na Veneri, osećao bi se kao da hoda po dnu bazena. Težina vazduha bi bila doslovno razorna – preko 75 kg∕cm2. Jupiter, gasoviti džin u spoljnom delu Sunčevog sistema, ima atmosferu čiji je vazdušni pritisak još veći – 86,8 kg∕cm2. Nasuprot tome, vazduh na Marsu, koji se takođe sastoji uglavnom od molekula ugljen-dioksida, veoma je redak. Ako bi čovek stajao na površini Marsa, atmosfera bi na svaki kvadratni centimetar njegovog tela delovala silom od jedva 0,058 kg.
Opšte obrazovanje