Drevna Sparta nalazila se u regiji poznatoj kao Lakonija na jugoistoku Peloponeza. Čak i danas magija ovog grada-države zaokuplja našu maštu.
Jednostavan način života, njihova politička stabilnost, strog obrazovni sistem i “proizvodnja” najboljih grčkih ratnika su neki od razloga zbog kojih su se Sparti divili i drugi gradovi-države.
Predstavljamo vam neke zanimljive činjenice o Sparti:
Hrabrost i direktnost
Osim reputacije domovine hrabrih ratnika, Sparta je bila poznata i po tome što je negovala škrtu, ali značenjem bogatu retoriku.
Nešto pre nego što je Filip Makedonski napao Lakoniju, napisao im je pismo koje je glasilo: “Ako napadnem Lakoniju, isteraću vas odatle”.
Spartanci su odgovorili pismom u kom se nalazila samo jedna reč: “Ako”.
Filip je na kraju ušao u Lakoniju i poslao drugo pismo Spartancima pitajući ih da li bi ga prihvatili kao prijatelja ili kao neprijatelja. Oni su mu odgovorili: “Ni jedno ni drugo”.
Plutarh je pisao da Spartanci ne govore mnogo, ali da ono što kažu zaokupi pažnju onog ko ih sluša i da su vrlo direktni u obraćanju. Izgubljena grčka komedija (poznati su samo fragmenti), imala je jednu repliku koja glasi: “Manje od pisma poslatog iz Sparte”. I danas se kratak i jezgrovit način izražavanja naziva “lakonskim govorom”.
Borba protiv korupcije i pohlepe
Materijalna bogatstva i gotovo svi ostali poslovi van vojske nisu bili poželjni prema spartanskom zakonu. Gvožđe je bilo jedini metal od kog se pravio novac, a zlato i srebro bili su zabranjeni. Prema Plutarhu, pošto su koristili samo gvozdeni novac, trebalo je mnogo novčića da bi se odrazila neka materijalna vrednost, pa su veće količine novca morali da prevoze zapregom i čuvaju u ogromnim trezorima.
Iako zvuči nepraktično, time su mito i krađu učinili gotovo nemogućim u Sparti. Nije bilo lako uživati u bogatstvu i bilo je gotovo nemoguće sakriti ga.
Suzbijanje lenjosti
Spartanski ratnici morali su da budu snažni, a to je naročito važilo za mlade muškarce koji su bili na obuci. Prema pisanju istoričara Elijana, spartanski zakon zahtevao je od mladića da povremeno budu nagi u javnosti, kako bi svako mogao da ocenjuje snagu njihovog tela.
Te rutinske kontrole izvođene su na svakih deset dana i od njih se očekivalo da izgledaju zdravo i snažno. Svi koji su bili “mlitavi”, gojazni ili i jedno i drugo, bili su pretučeni i kažnjeni.
Kukavičluk
Ksenofon nudi detaljnu listu užasnih posledica s kojima bi se mogao suočiti spartanski vojnik koji bi pokazao kukavičluk.
Prema njegovim pisanjima, niko nije želeo da s njima jede, niti da se rve u gimnaziji. Nikad ga ne bi birali u timove za igre, drugima bi se morao sklanjati s puta, mesto ustupati mlađima, nijedna žena ne bi želela da se uda za njega, a ukoliko bi na bilo koji način pokušao da se drugima pokaže kao junak, dobio bi batine.
Tokom čuvene odbrane protiv Persije u Termopilskom klancu, spartanski vojnik Aristodemus imao je neku očnu bolest i nije mogao da se bori. Nakon što se vratio u Spartu, postao je poznat kao “kukavica Aristodemus”. Godinu dana kasnije se borio i hrabro poginuo u Bici kod Plateje i tako povratio svoju čast.
Plutarh je pisao o još jednoj kazni za kukavice: oni su morali da “idu prljavi, nose ogrtače sa zakrpama od omojene tkanine, a jednu stranu brade morali su da obriju”.
Brak
Iako je zakon dopuštao svima koji su stariji od 20 godina da se venčaju, muškarci su do 30. morali da žive u vojnim zgradama. Zbog toga su mladi parovi morali da brak drže kao neku vrstu tajne. Mnogi bi dobijali i decu mnogo pre nego što počnu da žive pod istim krovom.
Tokom prve bračne noći, morali su da se “uzdržavaju” kao da rade nešto pogrešno. Tako je mlada morala da se obuče u mušku odeću i leži sama u mračnoj sobi, dok se njen mladoženja ne ušunja vodeći računa da neko ne primeti da je tu.
Heloti
Spartanci su imali svoje robove koje su nazivali helotima i koji su radili poljoprivredne poslove, služili ih u kućama i radili sve ono što bi slobodne Spartance sprečavalo u obavljanju vojnih dužnosti. Heloti su bili uglavnom Grci, koje su porobili Spartanci, a sa svakim novim pohodom, njihov broj se uvećavao.
Krajem osmog veka, posle dugog rata, Spartanci su okupirali Meseniju i njene stanovnike pretvorili u helote.
Platon je tvrdio da su pravili posebne brave na vratima, jer nisu verovali svojim robovima. Takođe su imali i svoju tajnu policiju Kripteju, koja je vodila računa o ponašanju helota.
Prema Plutarhu, Kripteja je mogla da ubije bilo kog roba kog pronađe napolju tokom noći.
Spartanski kraljevi
Sparta je imala dva kralja koji su pripadali različitim kraljevskim dinastijama. Iako je njihova moć bila ograničena, jedan od njih imao bi zadatak da komanduje vojskom u ratnim zbivanjima. Oni su, prema verovanju, bili potomci boga Herakla.
Postojanje dve krune bilo je u direktnoj kontradiktornosti sa idejom zajedničkog pretka, što je primoralo Spartance da smisle maštovito objašnjenje za svoje državno uređenje: tokom pete generacije Heraklovih potomaka, kralj je dobio blizance Agisa i Euripona. To je bilo mitsko poreklo vladajućih porodica Agijada i Euripontida.
Herodot nudi kompletan rodoslov predaka Leonida i Leotihide, dvojice spartanskih kraljeva u vreme Persijskih ratova.
Efori
Efori su bili državni činovnici kakve nije imala ni jedna grad-država u Grčkoj. Birani su jednom godišnje i njihova uloga bila je da budu protivteža kraljevima. Bili su civilni sud i imali su krivičnu jurisdikciju nad kraljevima.
Kraljevi su se zaklinjali da će poštovati spartanski ustav i efori su se zaklinjali da će podržavati kralja, sve dok on ispunjava zakletvu. Kad bi kralj otišao u rat, dvojica efora bi ga pratila da nadgledaju njegove akcije. Tokom dužeg odsustva, jedan deo njegovih odgovornosti preuzimali bi ovi moćni činovnici.
Spartanske žene
Uloga žena u Sparti bila je drugačija nego u ostatku Grčke. Uopšteno gledano, imale su mnogo više slobode. Nisu bile isključene iz društva kao u mnogim drugim grčkim gradovima i od devojčica se očekivalo da izdrže iste fizičke napore kao dečaci.
One su takođe gole trenirale u gimnazijama, vežbale streličarstvo, trčanje, rvanje, bacanje koplja… Sve to je trebalo da ženu učini snažnijom, fleksibilnijom i bolje pripremljenom za bol rađanja deteta.
Spartanke su važile za čestite žene u ostatku Grčke.
Ukoliko neka od njih ne bi mogla da ima dece, vlasti bi joj naredile da pronađe drugog muškarca kako bi proverila da li s njim može da začne. Obično bi žene prihvatale da to učine, pošto je Sparta mnogo polagala u mlade naraštaje.
Spartanska vojska
Građani Sparte postajali bi profesionalni vojnici i to već u sedmoj godini. Mladići su bili razvrstavani u starosne grupe i živeli su u vojnim zajednicama.
Odmah su uključivani u naporne treninge snage, a ponekad su ih bičevali na Artemidinom oltaru, kako bi navikli da trpe bolove. Oni su se čak međusobno takmičili u tome ko može da primi više udaraca.
Trening bi postajao još stroži od 20. godine života, ali su zahvaljujući tome mogli da poraze bilo koju drugu grčku vojsku. Nije ni čudo što im u viševekovnoj istoriji utvrđenja uopšte nisu bila potrebna.
Izvor: Listverse.com, prevod: b92