Teri Foks, jedna od najinspirativnijih osoba iz sveta sporta, a i van njega, rodio se u Kanadi 28. jula 1958. godine. Osobina koju je pokazivao celog svog života i koja ga je najbolje oslikavala bila je neverovatna upornost.
Iako je imao nešto preko 150 cm, uspeo je da uđe u košarkaški tim svoje škole. Košarkaška karijera je obećavala, a pored sporta kojim se bavio voleo je i fudbal i trčanje. Teri je naizgled bio sasvim običan tinejdžer… nažalost sve se u trenutku promenilo.
Marta 1977. godine otkriven mu je kancer kostiju, osteosarkoma. Doktori su konstatovali da će morati da mu amputiraju nogu, da će primati hemoterapiju i da su mu zbog napretka nauke u to vreme, šanse za uspeh sa 15% (kolike bi mu bile dve godine pre) u tom trenutku oko 50%. Operacija je uspela, a mladić se brzo i dobro oporavljao.
Teri je nakon amputacije podrgnut hemoterapiji. Trčao je po svim vremenskim uslovima, a vrlo malo ljudi je znalo za ovu njegovu nameru. Kako je vreme odmicalo, sve više ljudi je doniralo novac, dočekivalo ga, ispraćalo i podržavalo. Zbog ograničenja proteze koje je nosio, upale kolena, problemi sa tetivama i žuljevi su bili nešto sa čime se sretao svakog dana, ali njegova neverovatna upornost tada je dolazila do punog izražaja. Trčanje je svaki dan postajalo napornije i bolnije, ali Teri nije želeo da odustane.Njegov mladi organizam dobro se borio sa problemima koje nosi ova teška bolest. Dolazeći u lokalnu bolnicu radi hemoterapije, video da se ne oporavljaju svi od raka. “Bolovi koje ja trpim nisu ništa naspram bolova ljudi koji leže u tim bolničkim posteljama.“ – rekao je tada Teri svojim roditeljima. Bio je fasciniran činjenicom koliko su istraživanja u samo 2 godine doprinela napretku u ovoj oblasti. Samo dvadeset dana nakon amputacije, već je hodao sa veštačkom nogom. Noć pre amputacije, Teri je pročitao članak o Diku Traumu, prvom čoveku bez noge koji je istrčao njujorški maraton. Svojoj porodici je rekao da će pokušati da ostvari isto – da istrči jedan maraton i da uskoro počinje sa višemesečnim pripremama. U stvari, u svojoj glavi Teri je skovao neverovatan plan. Plan mu je bio da svakodnevno pretrči 42 kilometra, a cilj da “Maraton nade“ sakupi 24.000.000 dolara, odnosno da svaki stanovnik Kanade donira jedan dolar fondaciji za borbu protiv raka. Tako je Teri 12. aprila 1980. godine počeo da trči…
Njegova borba ispočetka proticala je u tišini. Trčao je po svim vremenskim uslovima, a vrlo malo ljudi je znalo za ovu njegovu nameru. Kako je vreme odmicalo, sve više ljudi je doniralo novac, dočekivalo ga, ispraćalo i podržavalo. Zbog ograničenja proteze koje je nosio, upale kolena, problemi sa tetivama i žuljevi su bili nešto sa čime se sretao svakog dana, ali njegova neverovatna upornost tada je dolazila do punog izražaja. Trčanje je svaki dan postajalo napornije i bolnije, ali Teri nije želeo da odustane. “Ljudima u klinikama za rak širom sveta potrebni su ljudi koji veruju u čuda. Ja nisam sanjar i ne mogu da kažem da ću svojim trudom doći do konačnog leka za rak. Ali, ja verujem u čuda. Moram da verujem.“ – bile su Terijeve reči od kojih se tresla Kanada. 1. septembra 1980. godine Teri je ipak bio prinuđen da stane zbog velikih bolova u grudima. Rak se vratio i otišao na pluća. Tokom nekoliko poslednjih dana, osećao je tegobe prilikom disanja. Javio se i užasan kašalj. Uporni maratonac je bio primoran da prestane da trči. Bilo je vreme za još jednu veliku bitku. Ovoga puta bez šansi za pobedu… Do tog trenutka Teri je uspeo da prikupi 1.7 miliona, pretrčavši 5373 kilometara za 143 dana.
Nakon što je objasnio javnosti razloge zbog kojih prestaje sa trkom, organizovan je veliki događaj sa ciljem prikupljanja sredstava – tokom 5 sati, prikupljeno je preko 10 miliona. Do aprila sledeće godine, godinu dana nakon što je počeo svoj maraton nade, Teri je ostvario svoj cilj – prikupio je 24 miliona.
28. juna 1981. godine spiker na državnoj televiziji objavio je da je Teri Foks izgubio bitku sa rakom. Smrt ovog nesvakidašnjeg momka uticala je na kompletnu državu. Po odluci vlade, sve zastave spuštene su na pola koplja i proglašeni su dani žalosti. Međutim, iako je Teri preminuo, “Maraton nade“ je i dalje živeo. Već u septembru mesecu iste godine, održana je trka posvećena Foksu. Više od 300.000 ljudi trčalo je u njegovu čast. Ta trka postala je tradicija i održava se svake godine. Do danas fondacija “Maraton nade“ sakupila je više od 500.000.000 dolara tokom Teri Foks trka. Ove trke uglavnom nemaju nagrade, majice, reklame, nisu formalne (budu od 5 do 15 kilometara) i jedino je važno učestovati.
Foks je najmlađi primalac priznanja pod imenom Companion of the Order of Canada. Dobio je i Lou Marsh Award za 1980. godinu kao najbolji sportista godine, i proglašen je za Canada’s Newsmaker of the Year 1980. i 1981. godine. Foks u Kanadi ima status nacionalnog heroja, i mnoge zgrade, putevi i parkovi nose njegovo ime širom zemlje, a podignut mu je i spomenik.