Vini Džons je karijeru završio sa 12 crvenih kartona u Premijer ligi za 14 godina igranja. Da je igrao u današnje vreme verovatno bi mu se kartoni pretvorili u godine robije. Legendarno zavrtanje “nezgodonog mesta” Gaskojnu, Vini je objasnio: “Ma nije ga bolelo, čak se i na slici vidi da se kikotao.”
Lider “lude družine” iz Vimbldona je uvek imao spremne odbrane za ono što je nekima bilo možda pregrubo na terenu. “Postoje stvari na terenu koje ni sudija ni gledaoci ne primete. Jedna od najboljih je pružanje lakta i nišanjenje protivnika ispod oka… Ostavite rivalu posle lepu uspomenu ispod oka. Imate takođe dobar trik kada pratite igrača, on pošalje pas, svi gledaju u loptu, a vi samo nastavite da ga jurite, nanišanite ahilovu tetivu i udarite. To je uvek lepo. A legendarno je kada povredite protivnika, priđete da ga podignete, stavite mu ruke ispod miške i povučete koliko možete dlake. Sudija to nikada ne primeti. Tu je i kada vam se neko nasadi na leđa, uvrtanje testisa, kada vidite da je isplazio jezik od bola, samo ga pitate “Izvini možeš li malo glasnije, ne čujem”. Kod prekida, kada je zima, samo uzmete i počnete da gazite po nogama rivale, dok sudija ne da znak da se izvede lopta” – objašnjavao je Džons pre nekoliko godina.
Engleski mediji su ga jednom prilikom nazvali članom “Akademije zastrašivanja”, ali to Viniju nije smetalo. Kada je 1987. u finalu FA Kupa pokorio Liverpul, Džons je odlučio da obiđe krug oko terena sa limenkom piva u ruci. Kada je napustio “ludu družinu” bio je kratko u Lidsu da bi kasnije odlučio da ode u Šefild junajted. Tamo je Džons postavio možda i nezvanični rekord u brzini dobijanja žutog kartona. Za samo četiri sekunde od početka meča, Džons je odlučio da promeni svest o gravitaciji Piteru Ridu, a kasnije je morao i van igre zbog crvenog kartona. Kada je 1991. godine odlučio da pesnicom u potiljak zaustavi Andreasa Lindegarda sudija nije pokazao crveni karton Viniju. Posle te godine, Džons se obreo u Čelsiju, a tamos u ga čekali njegovi drugovi iz Vimldona. Kratak period među “plavcima” obeležio je ipak njegov gol, kada je u stilu onih starih napadača koji su već tada napuštali fudbalsku pozornicu raspalio po lopti sa 20 metara i zakucao je u mrežu njemu ne baš omiljenog Liverpula na “Enfildu”.
“Jedini moj pravi rival je bio Stiv Mekman, bilo je tu još opakih momaka, ali samo je on bio na tom nivou. Zato sam 1988. godine morao da dokažem da sam luđi. Prvi njegov kontakt sa loptom i ja sam ga “zveknuo”. Kada se nađete u situaciji da igrate sa jačim od sebe, ma i u životu, kada znate da će vas uništiti, prvo što uradite je odete i udarite najjačeg od njih. To sam ja uradio. Pokušao je da mi se osveti posle u revanšu. Zaradio sam osam šavova na nozi, ali nisam mu pokazao da me boli već sam odmah ustao. To je nešto sa čime će on doživotno živeti.” – poručio je Džons.
Da iza fasade ovog grubog Velšanina postoji i veliko srce pokazao je kada je Gaza završio u mentalnoj bolnici. Tada mu je poslao otvoreno pismo u kojem je poručio da ne treba da se stidi svoje bolesti, da nikome nema potrebu bilo šta da objašnjava.
“Sećam se kada si mi poslao ružu u svlačionicu Vimbldona. Zasmejavali smo ljude zajedno i pružali im razlog da idu kući srećni. Malo sam te jače stisnuo onog dana, ali i danas se pitam kolika su stvarno Gazina j.. Mel Gibson i mnogi su mi tražili sliku kako te hvatam dole i srećan sam što sam im svima udovoljio. Pole, prijatelju, veruj mi da nikada nisam zaradio ni cent na toj slici za sebe, sve sam dao u humanitarne svrhe. Danas se nadam da će tvoje veliko srce izdržati jer si uvek bio i ostao najveći. Voleo bih da sam ti sada blizu kao što sam bio pre 20 godina.” – napisao je Vini svom prijatelju 23. februara 2008. godine.
Posle karijere na fudbalskom terenu Džons je pronašao sebe u Holivudu. Filmski debi je imao 1998. godine u filmu Gaja Ričija “Lock stock and Two Smoking Barrels”. Kažu da je bio rođen za ulogu uterivača dugova i kasnije su došli “Snatch”, “Gonne in 60 seconds”, “Meane Machine”, “Eurotrip” i mnogi drugi.