Pele i Maradona danas ne bi mogli da igraju ni u trećoj ligi… Mesi i CR bi pre 30 godina davali po pet golova po utakmici… Lako je bilo Krojfu da igra jer tada odbrane nisu postojale… Pre se igralo sa krpenjačom i igrači su šetkali po terenu, a danas se igra atomski fudbal itd.
Autor: Strahinja Jovanović
Pele i Maradona danas ne bi mogli da igraju ni u trećoj ligi… Mesi i CR bi pre 30 godina davali po pet golova po utakmici… Lako je bilo Krojfu da igra jer tada odbrane nisu postojale… Pre se igralo sa krpenjačom i igrači su šetkali po terenu, a danas se igra atomski fudbal itd.
Mnogo stereotipa vlada u vezi sa fudbalom, ali ovo su neki od najčešćih kada ljubitelji povedu priču i demonstriraju svoje znanje o istom, ma koliko to znanje bilo ograničeno na par odgledanih klipova na internetu starih majstora fudbala. Time se ne dobija ni približna slika fudbala koji se igrao decenijama pre nego što smo počeli da ga pratimo, kao što ni neki budući ljubitelji neće imati pravu sliku o današnjem ukoliko budu gledali isključivo najbolje kompilacije i golove.
Fudbal kao igra je nastao još u 19. veku, ali ga kao profesionalan sport, lišen bilo kakve vrste amaterizma i neozbiljnosti moramo posmatrati nakon Drugog svetskog rata, posebno nakon osnivanja Evropskog kupa (današnje Lige šampiona). A takav fudbal ni po čemu ne bi smeo da se razlikuje od današnjeg, a i ako se razlikuje te razlike su mizerne u odnosu na priče koje ih prate.
Pele i Maradona danas ne bi mogli da igraju ni u trećoj ligi.
Kada se priča o najboljem svih vremena, već i vrapci na grani znaju da se uglavnom koplja lome oko Pelea i Maradone, no i dalje kod većine ljubitelja stoji mišljenje da oni danas ne samo da ne bi dominirali, nego čak da ne bi mogli ni da igraju u ovom paklenom ritmu, gde i ako bi uspeo da pređe jednog odbrambenog, drugi bi ga već sastavio sa zemljom.
Izuzevši njihove superiorne tehničke karakteristike, ono po čemu su Pele i Maradona bili poznati jesu njihove atletske sposobnosti. Pele je na 100 metara trčao ispod 11 sekundi, što bi ga i dan danas svrstalo među najbrže igrače na svetu, bez superlaganih aerodinamičnih kopački.
Pošto je Pele igrao oko 60 utakmica godišnje, može se reći da je bio i poprilično fizički spreman igrač. Otežavajuća okolnost je to što u to vreme ekipa nije mogla da izmeni igrača, pa su starteri bili prinuđeni da odigraju ceo meč.
Ukoliko neko zameri Peleu neigranje u Evropi, treba uzeti u obzir da su tada stranci u ekipi bili prava retkost, i da su u Kalču igrali uglavnom najbolji italijanski igrači, u Primeri najbolji španski a u Bundesligi najbolji nemački. Euzebio, najbolji napadač Evrope u svojoj generaciji, je mogao da bira i klub i platu, ali je čitavu karijeru ozbiljnog fudbala proveo u Benfiki, Nikolae Dobrin čitavu karijeru u Rumuniji, Ferenc Puškaš je 14 godina igrao u Mađarskoj pre nego što je prešao u Real Madrid, Viljem van Hanegem je čitavu karijru igrao u Holandiji itd.
Zamislimo na primer sada da je Kristijano Ronaldo celu svoju karijeru proveo u Sportingu, Messi u Boki Juniors, Roben u PSV-u, Ibrahimović u Malmeu, Tiago Silva i Marselo u Santosu, a Luis Suarez u Penjarolu. Lige petice onda ne bi bilo toliko jake i ne bi bilo nikakve razlike u kvalitetu između Premijer lige i brazilskog prvenstva.
Retko koji brazilski igrač je napuštao domovinu, i svi najbolji brazilski igrači su igrali u domaćoj ligi (Pele, Garinča, Žairzinjo, Rivelinjo, Đalma i Nilton Santoš, Tostao, Zito, Didi itd.). Jedan od najboljih brazilskih igrača koji je igrao u Evropi je bio Žair da Kosta. Standardan član i jedan od glavnih igrača Intera koji je dva puta zaredom pokorio Evropu, za reprezentaciju Brazila je odigrao čitav jedan meč! Jednostavno konkurencija je bila prejaka, a ta konkurencija je igrala u brazilskoj ligi, tako da Pele nije imao nikakve potrebe da se dokazuje u Evropi. Pogotovu jer Pele protiv evropskih ekipa u dresu Santosa i reprezentacije ima impresivan učinak – 204 gola u 195 utakmica! Dobar deo tih golova je dao u prijateljskim utakmicama, no mora se reći da su prijateljske utakmice u to vreme imale daleko veći značaj – bile su glavni izvor prihoda brazilskih klubova, iz razloga što je TV pokrivenost bila daleko slabija nego danas, a internet bio pusti san, pa su stadioni bili krcati a utakmice sve samo ne prijateljske.
Koliko god Mesi i Kristijano bili dobri, i to što im je het – trik postao normalna pojava, pitanje je kako bi se snašli pre 40ak godina na stadionima širom Evrope.
Prva i osnovna razlika je zaštita igrača – danas se svaki grublji start sankcioniše žutim kartonom pa igrači malo opreznije igraju zbog opasnosti od suspenzije. U vreme kad je Pele dominirao svetom, žuti i crveni kartoni jednostavno nisu postojali, i veliki majstori su morali da trpe izuzetno grube startove tadašnjih bekova, te stoga za fizički nespremne fudbalere jednostavno nije bilo mesta u timu. U Britaniji 1966 godine na SP, portugalski igrači su bili toliko oštri, da je Pele u skoro invalidskom stanju morao da igra meč jer izmene tada nisu bile dozvoljene. Brazil je naravno izgubio titulu.
A obrambeni igrači tada svakako nisu bili slabašni i smušeni, kao što se vidi na snimcima gde Pele ili Maradona kasnije driblaju po 5-6 igrača bez problema, nego su to bili izuzetno vešti i snažni igrači kao što su Bekenbauer, Bobi Mur, Burgnič, Šnelinger, Figeroa, Čumpitas, Faketi i mnogi drugi.
Svima je poznat Paolo Maldini kao jedan od najvećih bekova koji su igrali, i kao simbol dugovečnosti jer mu je karijera na vrhunskom nivou trajala čak 24 godine. Čak i sa skoro 40 godina na leđima, Maldini je uspevao da se nosi sa najboljim napadačima na svetu, ali kad je bio mladić u punoj snazi, sam kaže da jedino Maradonu nije mogao da sačuva. Pitanje je onda kako bi se današnji bekovi, od kojih nijedan nije kvalitetan kao veliki Paolo, nosili sa čudesnim Argentincem.
Mnogo je primera gde su igrači jednako kvalitetno igrali u raznim erama, poput Gigsa, Mateusa ili Zanetija koji su živi dokaz da se fudbal i decenijama unazad igrao istim intenzitetom i kvalitetom kao i današnji. Posebno jer ljudsko telo ne evoluira kao ostali aspetki društva, pa današnji igrači nisu ništa viši, brži, jači ili izdržljiviji u proseku nego stariji. U nekim bazičnim sportovima u atletici poput skoka u vis ili skoka u dalj rekordi su stari od 20 do 50 godina, i još uvek nisu oboreni. Rekordi u bacanju koplja, kugle i diska su stari oko 20-30 godina.
Pogotovu u sportu kao što je fudbal fizičke karakteristike nisu problem, jer mnogo današnjih igrača koji su najbolji na svetu ne mogu da se pohvale stasom i snagom, poput Mesija, Pirla, Lama, Inijeste, Nejmara, Robena, Davida Silve, Ćavija, Rojsa i ostalih. Sve su to igrači ispodprosečne visine ili građe i slabi u duel igri, ali to im ne smeta da budu velemajstori ove igre, jer fudbal se pre svega igra glavom, talenat i inteligencija će uvek biti u prednosti nad sirovom snagom i visinom, jer što bi rekao Ser Aleks Ferguson “Veliki igrači mogu da igraju u bilo kojoj generaciji.”. Bilo da su oni savršene atlete sa izvanrednom tehnikom poput Kristijana Ronalda, Ruda Gulita, Anrija i Euzebija, ili da su niski igrači slabašne građe koji fudbal drže u malom prstu, poput Mesija, Zika, Roberta Bađa i Garinče.
Izvor: beogradskanedelja