Zar savremeni fudbaler nije najbolji primer volje za život koja biva dovedena do toga da počne da poriče sam život. Jer, u trenutku kada uđe u okvire takmičarskog ciklusa koji donosi profit, fudbaler koji radi da bi zaradio za život, ispoljavajući pri tom kroz aktivnost fudbalske igre svoje životne potencijale, podređuje svoj život kapitalu koji svojim zahtevima na koje život ne može da odgovori sve češće negira sam život, kako to pokazuju upravo sve češći iznenadne smrti fudbalera.
Foto: magro_kr/Flickr CC 2.0
Poslednjih godina sportsku javnost povremeno šokiraju vesti o srčanim udarima koje fudbaleri doživljavaju u toku treninga i fudbalskih utakmica. Naime, u prethodnih dvadesetak godina nekoliko fudbalera je preminulo u toku utakmice ili treninga. Pomenimo neke od njih. Mark-Vivijen Fo reprezentativac Kameruna umro je tokom meča Kupa konfederacija u Francuskoj 2003. godine. Mađar Mikloš Feher, igrač Benfike, umro je u toku jednog meča 2004. godine, dok je Nedžad Botonjić, golman NK Ljubljana, umro tokom treninga 2005.godine. Dve godine kasnije, nekoliko dana nakon srčanog udara koji je doživeo na utakmici, u bolnici je preminuo Antonio Puerta, fudbaler španske Sevilje. Danijel Harke, kapiten španskog Espanjola preminuo je na pripremama za novu sezonu 2009.godine. Fudbaler italijanskog Livorna Pjermario Morozini preminuo je tokom utakmice Peskara-Livorno u aprilu 2012.godine. U julu mesecu 2015. godine u Kini je, nakon što je na treningu kolabrirao, preminuo bivši fudbaler Crvene Zvezde Goran Gogić.
S druge strane, mediji i sportska javnost posle ovakvih iznenadnih smrti samo objave vesti o gašenju još jednog mladog života. Nakon nekoliko dana sve bude zaboravljeno i od svega ostane samo ćutanje. Čini se da se već sve zna i da o tome više nema šta da se kaže. Jer, medicinska objašnjenja smrti ovih mladih ljudi dobro su poznata. Ovi fudbaleri preminuli su usled posledica srčanog udara. Rešenja koja medicinski i fudbalski stručnjaci predlažu takođe su dobro poznata. Fudbalere treba podvrgavati češćim i detaljnijim pregledima zdravstvenog stanja s ciljem ranog dijagnostifikovanja eventualnih srčanih ili nekih drugih zdravstvenih problema i preduzimanja preventivnih mera. Međutim, niko se ne pita zašto zdravi mladi ljudi koji su prošli rigorozne medicinske testove iznenada kolabriraju u toku treninga i utakmica? Svi se bave lečenjem posledica, a niko ne pokušava da pronađe uzroke. Pokušajmo da ukažemo na jedan mogući uzrok.
Nakon komercijalizacije fudbalskog sporta došlo je do znatnog povećanja broja takmičarskih susreta u toku sezone s očiglednim ciljem otvaranja mogućnosti za povećanje profita. Tako na primer sportisti koji nastupaju u okviru engleskih fudbalskih klubova koji istovremeno nastupaju u nacionalnoj fudbalskoj ligi i na internacionalnim takmičenjima, poput Lige šampiona ili Lige Evrope, u toku jedne takmičarske sezone odigraju od 60 do 70 utakmica po ritmu sreda-subota, odnosno po ritmu koji podrazumeva dve utakmice nedeljno na vrhunskom nivou na kojima jedan fudbaler u proseku pretrči deset kilometara, pri čemu u ovom slučaju nismo računali nastupe za nacionalne selekcije. Učešće u ovakvom godišnjem takmičarskom ciklusu pred fudbalere postavlja zahteve koji intendiraju ka postizanju što većeg nivoa efikasnosti putem angažovanja totaliteta sposobnosti koje jedan fudbaler poseduje, odnosno kroz intenzivnu mobilizaciju skupa različitih struktura i funkcija njihovog organizma, uz imperativ permanentne mobilizacije i realizacije ovih zahteva u toku dugog vremenskog perioda. Sasvim prirodno, učešće u ovakvom procesu, bez obzira na nivo psiho-fizičke pripremljenosti fudbalera, neminovno izaziva veliki broj povreda, ozbiljno ugrožavanje fizičkog i psihičkog zdravlja, na kraju i porast tendencije „iznenadnih smrti“ fudbalera kao posledice znatno povećanih fizičkih napora na koje kardiovaskularni sistem nije mogao adekvatno da odgovori.
Međutim, iznenadne smrti fudbalera ukazuju na jednu promenu koja je zahvatila tkivo savremenog kapitalizma. O čemu se radi? Teoretičar Stjuart Martin ističe kako je kritičar kapitalizma Karl Marks smatrao je da kapitalizam ne može da u potpunosti ovlada životom i da ga, da se slikovito izrazimo, do kraja poklopi svojim šapama. Iako kapitalizam u mnogome zavisi upravo od eksploatacije čovekovih životnih resursa, kapitalistički sistem nikad neće moći da postane forma života, da postane nešto što u potpunosti određuje život, nešto što biva ugrađeno u samo postojanje života utičući na njegovu produkciju i reprodukciju. Ovakve Marksove stavove sledi italijasnki filozof Antonio Negri. Uprkos sopstvenim nalazima prema kojima kapital u savremenom svetu u izvesnoj meri počiva na iskorišćavanju komunikativnih, kognitivnih i socijalnih čovekovih kvaliteta i kapaciteta, što njegovom terminologijom iskazano znači da kapital sebi podređuje sam „socijalni bios“, Negri smatra da kapital nikad neće moći da zahvati i osvoji čitav život sa svim njegovim potencijalima, pa upravo u toj neosvojivosti života i njegovoj nesvodivosti na formu kapitala on vidi potencijalnu revolucionarnu snagu. Ipak, pozivajući se na Adorna, Stjuart Martin dovodi u pitanje zasnovanost ovakvog Marksovog i Negrijevog optimizma. Naime, u jednoj od svojih refleksija iz oštećenog života objavljenoj u njegovoj knjizi Minima Moralia, refleksiji koja nosi naslov Novissimum Organum, Adorno ističe da je proces preobražaja radne snage u robu doveo do toga da svaki čovek sa svim njegovim pokretima i manifestacijama života biva pretvoren u predmet odnosa razmene. Vladajući odnosi proizvodnje reprodukuju sam život. Dolazi do velike promene. „Volja za život vidi se upućena na poricanje volje za život: samoodržanje anulira život subjektivnosti“. Adorno pokazuje da reprodukcija samog života postaje reprodukcija samog kapitala koji je smrt za sam život, kako to primećuje Martin. Kada neko radi da bi održavao život, on zapravo vrlo lako može da poništi sam život samo zato da bi kapital mogao da nastavi svoj dalji život.
Zar savremeni fudbaler nije najbolji primer volje za život koja biva dovedena do toga da počne da poriče sam život. Jer, u trenutku kada uđe u okvire takmičarskog ciklusa koji donosi profit, fudbaler koji radi da bi zaradio za život, ispoljavajući pri tom kroz aktivnost fudbalske igre svoje životne potencijale, podređuje svoj život kapitalu koji svojim zahtevima na koje život ne može da odgovori sve češće negira sam život, kako to pokazuju upravo sve češći iznenadne smrti fudbalera. Sve ono što bi u svom životu jedan fudbaler mogao da kroz ispoljavanje svojih potencijala postane (subjektivnost), u jednom trenutku biva negirano. Sve to zarad reprodukcije kapitala. Kapital postaje vlasnik tuđih života čineći da rad na samoodržanju anulira život subjektivnosti. Pa iako je život i dalje uslov njegovog postojanja, kapital ne haje mnogo za gubitke nekoliko života. Rezervna armija života, u ovom slučaju fudbalera, i dalje mu stoji na raspolaganju. Show must go one!
Savremeni fudbal tako postaje oličenje jednog zanimljivog paradoksa. S jedne strane, u njemu je na delu proizvodnja, regulacija i upravljanje životom. Svaki vrhunski fudbaler 24 sata mora biti na raspolaganju mehanizmu kapitalističkog sporta. Obaveznost podvrgavanja nametnutom režimu rada i strogo definisanim planovima i programima trenažnog procesa, strogo propisana i regulisana ishrana, insistiranje na odricanju od upotrebe alkohola i cigareta, kao i obaveznost apstinencije od seksualnih odnosa tokom velikih takmičenja, primeri su u savremenom sportu uspostavljenog i etabliranog modusa upravljanja životom sportista. S druge strane, svedoci smo sve većeg broja teških povreda i smrti fudbalera. Proces kontrolisanja života sportista, na sportskim borilištima sve češće se pretvara u invalidizaciju (teške povrede i oboljenja sportista) i mortifikaciju (smrt sportista na sportskim terenima). Savremeni sport pokazuje kako se biopolitika pretvara u tanatopolitiku.
Sve češće smrti fudbalera pokazuju nam da je kapitalizam užao u fazu destrukcije samog života! Na taj način nam fudbal danas objašnjava svet i upozorava nas na opasnost ka kojoj se polako ali sigurno primičemo. U borbi za sopstvenu reprodukciju kapital će sve manje mariti za sam život, iako on jeste uslov postojanja i samog kapitala. Jednog dana života na Zemlji možda više neće biti. Jer, kako nas je upozoravao veliki češki filozof Karel Kosik, „samoubilačka pobuna interesa, posjedovanja, razmahanih bijesova protiv FIZIS-a, protiv životodarnosti“ jeste „prešućivana destruktivnost i pakao hvaljene, svima preporučivane ‘atlantske civilizacije’“. Mnogo puta je citirana čuvena izreka kojom je Roza Luksemburg čovečanstvo suočila s izborom između socijalizma i varvarstva. Reklo bi se da je danas na delu jedan drugi izbor. Po svemu sudeći, pre će biti da su u pravu oni kritičari kapitalizma koji ističu da se savremeni svet našao pred izborom između kapitalizma i opstanka života. Polako ali sigurno ulazimo u fazu odigravanja velike drame sveta. Uprkos svemu, mi smo i dalje njeni akteri. Možda još ima nade za nas. Vreme velikih izbora i odluka tek dolazi.