Ovaj gmizavac iz roda Thamnophis veoma voli društvo
Tekst: Ivana Nikolić
Prema onome što znamo o reptilima, uključujući i zmije, socijalno distanciranje im ide prilično dobro – većina ovih životinja su samotnjaci i druže se samo tokom parenja i tzv. hibernacije.
Međutim, ovo pravilo izgleda ne važi za zmije podvezice, koje pripadaju rodu Thamnophis, i koje su prilično bezopasne, a žive širom Severne i delom Centralne Amerike. Najnovije istraživanje je pokazalo da ovi reptili, ne samo što vole da društvo, već imaju i svojevrsne prijatelje, sa kojima provode vreme.
Do ovog zaključka su došli autori studije pod imenom Aggregation and social interaction in garter snakes (Thamnophis sirtalis sirtalis), koja je nedavno objavljena u žurnalu Behavioral Ecology and Sociobiology. Zapravo, komparativni psiholog Noam Miler i njegov student Morgan Skiner, obojica sa Univerziteta „Vilfrid Lorija“, želeli su da ispitaju kako socijalizacija utiče na pojedine životinje, te su počeli da proučavaju širok spektar vrsta, i shvatili da različite životinje mogu različito da se ponašaju unutar grupe.
S obzirom na to da su zmije retko bile objekat ovakvih istraživanja, Skiner je odlučio da testira 40 mladih zmija podvezica ne bi li procenio njihove karaktere i društvene preference. U tu nameru postavio je deset zmija u mali zatvoreni prostor, a svaka je na glavi imala obojenu tačku. Kamera je sve vreme pratila njihove pokrete. Dva puta dnevno Skiner bi fotografisao okupljanja zmija, potom bi ih odvojio, očisito prostor u kome su boravile i vratio zmije nazad, ali u različitim pozicijama. Onda su kamere pratile da li će se iste grupe ponovo oformiti.
I iste grupe zmija su se zaista ponovo okupljale: tri do osam zmija se odvajalo u jednu od četiri pregrade, i najčešće je bila reč o potpuno istim zmijama, kažu istraživači.
„Njihove društvene strukture su na neki način iznenađujuće slične onima koje imaju sisari, uključujući i ljude“, objašnjava Skiner.
Istraživači su takođe testirali karakter svake od 40 testiranih zmija: procenjivali su njihovu hrabrost time što su ih ostavljali same u skloništu, a merili su i vreme koje je svaka zmija bila u stanju da provede napolju, van bezbednog utočišta. Neke su bile hrabre, dok su druge bile stidljivije i vezane za sklonište. Zanimljivo je i da kad god bi bile u grupi, zmije bi radile ono što radi grupa, bez obzira na njihovu pojedinačnu ličnost. Sve u svemu, zmije su provodile oko 94 odsto svog vremena u utočištu – i manje su bile sklone da ga napuštaju kada je unutra bilo više zmija.