Dugo je vladalo mišljenje da ljudska verovanja ne mogu biti predmet prirodnih nauka, a onda je Sem Heris započeo neurološka istraživanja ovog fenomena
Verovanja pokreću svakog pojedinca, ali i čitav svet. Ponekad su uzrok najjednostavnijih ljudskih radnji, ali zahvaljujući njima nastaju i ideologije, religije i različiti pokreti. Iako su deo naše svesti, njihov uticaj na spoljašnji svet i događaje u njemu je nemerljiv. Takođe je nemerljiv i broj verovanja koje poseduje svaki pojedinac, a mnogih često nije ni svestan. Da li postoji nešto merljivo u ovom fenomenu?
Zbog njihove složenosti, isprepletenosti sa drugim verovanjima i pre svega apstraktnosti, prirodne nauke dugo nisu posmatrale verovanja kao predmet svojih istraživanja. Dugo se smatralo da sa njima ne može biti povezano ništa materijalno, a u 20. veku je filozof Bertrand Rasel u svom spisu „Analiza uma” tvrdio da su verovanja „najmentalniji entiteti” što ih čini najudaljenijim od materije.
Razvoj neuronauka utiče na jedan sasvim nov pristup ovom fenomenu, pa naučnici pokušavaju da utvrde šta se događa u čovekovom mozgu kada u nešto veruje ili ne veruje. Jedno od prvih takvih istraživanja, pod nazivom „Funkcionalna neuroslika verovanja, neverovanja i nesigurnosti” sproveo je Sem Heris 2007. godine na кalifornijskom Univerzitetu.
3+3=4
U ovom istraživnju je pomoću magnetne rezonance posmatran mozak 14 odraslih dobrovoljaca dok su ocenjivali različite stavove kao istinite, lažne ili kao one za koje se ne može odrediti kojoj od ove dve kategorije pripadaju. Jedan od važnijih zaključaka ovog istraživanja jeste razlika u vremenu reakcije.
Naime, ispitanici su najbrže odgovarali kada su bili sigurni da je stav istinit, a između reakcije na stavove u koje ne veruju ili sumnjaju nije bilo vremenske razlike. U ovom zaključku se možda krije odgovor na pitanje zašto ljudi imaju mnogo predrasuda i zašto u svoja verovanja retko kada posumnjaju dok nova prihvatuju najčešće samo ako su u skladu sa starim verovanjima.
Sem Haris i njegovi saradnici su nakon ovog istraživanja i na osnovu ranijih psiholoških studija zaključili da je Baruh Spinoza bio u pravu kada je tvrdio da stavove prećutno prihvatamo kao istinite dok njihovo odbacivanja zahteva duže i teže procese.
Herisovo istraživanje je prvo pokazalo koje su razlike između verovanja, neverovanja i nesigurnosti na neurološkom planu. Posmatrajući procese u mozgu ispitanika, istraživači su utvrdili da su ova tri različita aspekta verovanja povezana sa povećanom aktivnošću u različitim delovima mozga.
Verovanje da je stav istinit je povezano sa povećanom aktivnošću u ventromedijalnom preforntalnom korteksu, oblašću mozga koja je zadužena sa samporedstavljanje, donošenje odluka, ali i učenje pomoću nagrade. Reakcija na stavove koje su ispitanici smatrali lažnim bila je praćena povećanom aktivnošću u prednjoj insuli koja je odgovorna, pre svega, za percepciju bola, gađenja i negatvine stimuluse. Nesigurnost se od verovanja i neverovanja neurološki razlikuje po povećanim aktivnostima u prednjem cingularnom korteksu koji je zadužen za rešavanje konflikata i pronalaženje grešaka.
Istraživanje je pokazalo ne samo da su za sumnju neophodni napori i duži procesi već i da se suočavanje sa stavovima u koje ne verujemo odvija paralelno sa procesima u mozgu koji su povezani sa neprijatnošću. Neprijatnost može biti jedan od uzroka zašto je lakše verovati nego ne verovati, ali i zašto ponekad osećamo jaku odbojnost prema onome u šta ne verujemo.
Nakon sprovedenog istraživanja, Heris u svom radu tvrdi da, kada neko kaže da mu se laž gadi i da je istina lepa, to nije samo metafora. Naime, posle složenih kognitivnih procesa i procenjivanja stavova, njihovo konačno odbijanje ili prihvatanje je povezano sa aktivnostima mozga vezanim za prijatnost ili neprijatnost. U tom pogledu su svi stavovi jednaki bez obzira da li ih smatramo objektivnim činjenicama ili subjektivnim mišljenjem.
Za potrebe ispitivanja sastavljen je spisak stavova koji pripadaju različtim kategorijama, a magnentna rezonanca je pokazivala identične znake neprijatnosti kada su ispitanici odgovarali da li veruju da je 3+3=4 i da li veruju u stavove etike ili religije.
Da li razlikujemo verovanje od činjenice?
Saznanja do kojih je došao u ovom istraživanju inspirisala su Sem Herisa da nastavi sa proučavanjem povezanosti između mozga i verovanja, pa 2009. godine sprovodi novo istraživanje pod nazivom „Neurološke veze između religioznih i nereligioznih verovanja”. Ovo je prvo naučno istraživanje koje ima za cilj da pokaže razliku između religioznih verovanja i verovanja drugih vrsta na osnovu razlika u mozgu.
Ponovo je u istraživanju korišećena magnetna rezonanca, a među ispitanicima je bilo 15 hrišćana i 15 nereligioznih ljudi koji su procenjivali kao istinite ili lažne iskaze vezane za religiju i za svakodnevni život. Istraživači su primetili iste aktivnosti u mozgu kod obe grupe ljudi kada veruju ili ne veruju u obe vrste stavova.
Istraživanje se u velikoj meri nastavlja na prethodno i oba dovode do istih zaključaka. U oba istraživanja je primećena brža reakcija na stavove u koje ispitanici veruju nego na one u koje ne veruju ili sumnjaju. Takođe je primećeno da od toga da li ispitanik u neki stav veruje, ne veruje ili sumnja, zavisi u kom delu mozga će biti pojačana aktivnost.
Međutim, najvažniji zaključak ova dva istraživanja je da mozak stavove svih kateogorija obrađuje na kognitivno isti način i da je verovanje kao proces nezavisno od sadržaja. Heris smatra da ovakvi zaključci ne ugrožavaju u tolikoj meri religije koliko ugrožavaju tradicionalno pravljenje razlike između vrednosti i činjenica jer su etički i matematički stavovi na nivou mozga i aktivnosti u njemu ravnopravni. Neurološka razlika između subjektivnih i objektivnih verovanja ne postoji, ali to još uvek ostavlja mesta za brojne razlike u njihovom značenju.
Suštinska pitanja vezana za verovanja, kao što su: „Kako i zašto nastaju?”, „Da li procesi u mozgu uzrokuju verovanja ili verovanja uzrokuju procese u mozgu?”, „Koje je značenje verovanja?” ostaju nerešena, a možda čak i nerešiva. Ipak, veliki korak napred u upoznavanju čoveka je početak interesovanja neuronaučnika za ovaj fenomen koji nas razlikuje od ostalih živih bića.
Tekst: Jovana Nikolić