Među uglednim botaničarima 18. veka, kao i botaničarima avanturistima postojala je svojevrsna pomama za otkrivanjem i sakupljanjem biljaka, što im je u najmanju ruku garantovalo slavu, a često i veliki novac i novu poziciju.
U Prirodnjačkom muzeju u Londonu, gde je ogroman broj tih primeraka završio, danas se čuva oko 70-ak miliona predmeta iz najraznovrsnijih oblasti – od presovanih biljaka, preko tegli sa mekušcima do kostiju dinosaurusa. U ovom muzeju su, na primer, primerci koje je Čarls Darvin prikupio tokom svog putovanja brodom Bigl, ili Džozef Benks tokom putovanja sa kapetanom Džejmsom Kukom do Australije i širom Pacifika.
I danas prirodnjačke zbirke u ovom, i drugim muzejima sveta se redovno ažuriraju – svake godine otkrije se i opiše blizu 2000 novih vrsta biljaka. Kada se otkrije biljka kao što je, primera radi, mesožderka Nepenthes biak koja je 2018. godine pronađena na indonežanskom ostrvu Biak, onda se mora temeljno proveriti da slučano nije ipak ranije otkrivena, opisuje se, napravi se ilustracija i – imenuje.
Danas je ovaj posao vrlo precizno uređen, i procedure za formalno otkrivanje novih biljkaka su jasne. Ali u 18. veku, kada je na primer pomenuti Džozef Benks tokom tri godine sa kapetanom Kukom putovao preko sveta, situacija je bila bitno drugačija. Benks je doneo blizu 30.000 primeraka biljaka od kojih je 400 tada otkrio i vrste su se samo gomilale bez neke specijalne – ili bar logične – sistematizacije. Snalaženje među gomilama uzoraka bilo je nemoguće i dešavalo se da je jedna ista biljka otkrivana mnogo puta i da nosi isto toliko različitih imena. Osim toga, načini sistematizacije kod različitih autora bili su raznovrsni pa su, primera radi, životinje sistematizovane i prema tome da li su velike ili male, da li su divlje ili pitome, da li su plemenite ili (za čoveka) beznačajne… Rečju – javašluk.
Čitavu stvar rešio je Šveđanin Karl Line koji je još kao mladić počeo da smišlja način da sistematizuje poznate vrste biljaka i životinja. Osim toga, sredio je zbrku u načinu imenovanja jer su do tada biljke imenovane opisno, pa su im imena mogla sadržati i po desetak reči, umesto, kao danas – dve. Na primer, Picea omorika – Pančićeva omorika.
Line je za života novom sistematizacijom uspeo da obuhvati oko 13.000 vrsta i to konzistentno i jasno, uz neke mane. Primera radi, predvideo je mesta u sistematizaciji za razna stvorenja o kojima je slušao od „maštovitih putnika“, kao na primer mesto za „divljeg čoveka“, „čoveka sa repom“ i slične maštarije. Međutim, on je istovremeno prvi jasno i utemeljeno podelio životinjski svet u šest kategorija, na sisare, reptile, ptice, ribe, insekte i „verme“ (crve, gliste, ali tu je trpao sve što mu je štrčalo) i shvatio da je – na užas mnogih prirodnjaka – čovek u istoj kategoriji u kojoj su koza i kit. Istovremeno, Line je razrešio ogroman broj „duplikata“ među biljkama i životinjama, što je i danas veliki izazov, samo što se tim poslom sada bavi međunarodno udruženje.
No, osim što je dao osnovu za sistematizaciju živih bića koja je još u upotrebi, Line je bio izrazito zanimljiv i kao ličnost. „Retko je postojao čovek kome je lakše padala sopstvena veličina“, piše Bil Brajson u „Kratkoj istoriji bezmalo svačega“, navodeći kako je Line tvrdio za svoju klasifikaciju da je „najveće dostignuće u oblasti nauke“ i da na nadgrobnom spomeniku treba da mu stoji „Princeps Botanicorum“ – Gospodar botanike. No, Line je osim tolike sujete bio poznat i kao prek tip koji se svojim neprijateljima svetio tako što bi po njima nazivao korov i ružne, neugledne biljke.
„Druga Lineova upečatljiva osobina bila je postojana – povremeno, reklo bi se, čak grozničava – zaokupljenost seksom“, nastavlja Brajson. „Posebno je bio impresioniran sličnošću između nekih mekušaca sa dva kapka i ženskih stidnica. Delovima jedne vrste školjke dao je imena ’vulva’, ’labija’, ’stidnik’, ’anus’ i ’himen’. Grupisao je biljke po prirodi njihovih organa za razmnožavanje i podario im upadljivu antropomorfnu zaljubljivost. Njegovi opisi cvetova i njihovog ponašanja puni su izraza kao ’promiskuitetni snošaji’, ’jalove konkubine’ i ’svadbena postelja’“, dodaje Brajson navodeći da je Line, na iznenađenje mnogih, jedan rod biljaka nazvao Clitoria. Na ilustraciji su korice rukopisa „Praeludia Sponsaliorum Plantarum“ iz 1729. godine u kom Line piše upravo o seksualnosti biljaka.
Istine radi, mnoga imena biljaka i pre Linea bila su u najmanju ruku neobična. Maslačak su, na primer, u narodu nazivali „pišurak“ zbog, kako se tvrdilo, diuretičkih svojstava. Postojale su i biljke koje su nazivane kobilin prdež, mudotrz i guzni prekrivač, dodaje Brajson, a neke još u narodu nose ova imena. Primera radi, zaključuje Brajson, „’devojačke vlasi’ u imenu mahovine ne odnose se na vlasi iz devojačke kose“.
Kako bilo, i posle Linea i njegovog izuzetnog doprinosa za prirodnjake celog sveta, taksonomija je, iako unapređena danas poznatim terminima kao što su red, klasa i familija, ostala mesto za žustre debate i nesuglasice. Zanimljivo je i da su, tražeći inspiraciju za nova imena biljaka, botaničari često koristili imena slavnih ličnosti. Primera radi, 2015. godine otkrivena je ljupka biljka ružičastog cveta Sirdavidija (Sirdavidia solannona), nazvana po prirodnjaku ser Dejvidu Atenborou. Svoju biljku imaju i Madona (Echiniscus madonnae), Barak Obama (Desmopachria barackobamai), Bob Marli (Desis bobmarleyi), Leonardo da Vinči (Davincia), Sigmund Frojd (Cyclocephala freudi), Kazanova (Cyclocephala casanova), Bred Pit (Conobregma bradpitti), Edvard Snouden (Cherax snowden) i na stotine drugih ličnosti iz javnog života.
Naravoučenije – ne treba se zamerati botaničaru.
Marija Đurić
Izvor: Nauka kroz priče