Aristotel je nekada govorio da, dok se planete kreću po pozadini od zvezda i dok zvezde padalice, komete i pomračenja predstavljaju povremenu promenjivost u atmosferi i na nebesima, same zvezde su nepomične i nepromenjive na nebu, a Zemlja je centar svega što se kreće i poznatog svemira. S našeg prosvećenog položaja, 25 vekova kasnije, tiho se smejemo gluposti tih ideja, ali te tvrdnje su bile posledice legitimnih, mada jednostavnih, posmatranja sveta prirode.
Aristotel je izneo i neke druge tvrdnje. Rekao je da teške stvari padaju brže od lakih. Ko bi se suprotstavio tome? Kamenje očito pada na zemlju brže od lišća. Ali Aristotel je otišao i dalje i izjavio je da teške stvari padaju brže od lakih u direktnoj srazmeri sa svojom težinom, tako da će predmet od 10 kilograma pasti deset puta brže od predmeta od 1 kilograma. Aristotel je mnogo pogrešio.
Da biste proverili da li je u pravu, jednostavno istovremeno ispustite mali i veliki kamen s iste visine. Za ovaj eksperiment nije potrebno ništa naročito. Aristotel je mogao da ga obavi ali nije. Njegova učenja su kasnije ugrađena u doktrine hrišćanstva. A kroz moć i uticaj crkve aristotelovska filozofija je usađena u opšte znanje Zapadnog sveta i u nju se slepo verovalo i ponavljala se. Ne samo da su ljudi ponavljali drugima ono što nije tačno nego su i ignorisali stvari koje su se nesumnjivo desile, ali se nije smatralo da su tačne.
Kad se svet prirode naučno istražuje, jedino što je gore od toga da slepo verujete jeste da vidite, a poričete. Godine 1054. jedna zvezda u sazvežđu Bik je naglo pojačala sjaj milion puta. O njoj su pisali kineski astronomi. O njoj su pisali i bliskoistočni astronomi. Urezali su je u kamen američki domoroci. Zvezda je postala dovoljno sjajna da se nedeljama jasno videla po danu, a ipak nemamo nikakav zapis nikoga iz cele Evrope koji je zabeležio taj događaj. Taj događaj je bila eksplozija supernove čije ostatke danas vidimo u maglini M1. Evropa je bila u mračnom srednjem veku, pa ne možemo da očekujemo da su bile česte veštine preciznog beleženja podataka, ali su ipak redovno beleženi kosmički događaji kojima je bilo „dozvoljeno“ da se dese. Na primer, 12 godina kasnije, 1066. godine, viđeno je ono što će na kraju postati Halejeva kometa, a oko 1100. godine je valjano prikazano – zajedno s posmatračima otvorenih usta – na jednom delu čuvene tapiserije iz Bajoa. To je stvarno izuzetak. Biblija kaže da se zvezde ne menjaju. Crkva, s autoritetom kojem nema ravna, tvrdi da se zvezde ne menjaju. Tada populacija postaje žrtva kolektivne zablude koja je snažnija od sopstvene moći opažanja njenih pripadnika.
Svi mi imamo neko znanje u koje slepo verujemo jer ne možemo realno da proverimo svaku tvrdnju koju izgovore drugi. Kada vam kažem da proton ima odgovarajuću antičesticu (antiproton), bila bi vam potrebna laboratorija vedna milijardu evra da proverite moju tvdnju. Zato je lakše a mi jednostavno poverujete i da imate poverenja da, bar u većini vremena, i bar u vezi s svetom astrofizike, znam o čemu govorim. Ali šta je s onim tvrdnjama kojima za dokazivanje nije potrebna skupa oprema? Čovek bi pomislio da bi u našoj savremenoj i prosvećenoj kulturi znanje populacije bilo imuno na neistine koje su lako proverljive. Ali nije.
Razmislite o sledećim tvrdnjama. Severnjača je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Sunce je žuta zvezda. Što odleti uvis mora i da se vrati. U mračnoj noći možete videti milione zvezda golim okom. U svemiru nema gravitacije. Kompas pokazue sever. Zimi dani postaju kraći, a u leto duži. Pomračenja Sunca su retka.
Svaka tvrdnja od gorenavedenih je pogrešna. Severnjača nije najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Nije ni u prvih 40. Nejasno je zašto ljudi prosto ne pogledaju u nebo i utvrde ovu činjenicu. Samo u njenoj blizini imamo bar tri sjajnije zvezde. I briga me šta vam je iko drugi ikad rekao – Sunce je belo a ne žuto. Ljudsko opažanje boja je komplikovana stvar, ali kada bi Sunce bilo žuto, kao žuta sijalica, onda bi bele stvari kao što je sneg odbijale tu svetlost i izgledale bi žuto, a potvđeno je da se dešava da sneg tako izgleda samo pored protivpožarnih hidranata. Šta je moglo da navede ljude da kažu da je Sunce žuto? Usred dana, pogled na Sunce može da ošteti oči. Međutim, pred zalazak, kada je Sunce nisko na horizontu i kad je atmosfersko rasipanje plave svetlosti najveće, intezitet Sunca je znatno umanjen. Plava svetlost iz Sunčevog spektra, koja se gubi na nebu u sumrak, ostavlja žutu, narandžastu i crvenu nijansu Sunčevog diska. Kada ljudi gledaju u to zalazeće Sunce poremećenih boja, podgrevaju im se pogrešna shvatanja.
Što odleti uvis mora i da padne. Ako samo poletite brzinom od 11.2 km/s Zemljina gravitacija vas više neće uhvatiti. Tako su odletele u svemir mnoge letelice i sateliti. Ne razumem kako ovo nije jasno. Ukoliko vam zenice nemaju promer kao dvogled onda na noćnom nebu, sa najtamnije lokacije na Zemlji možete videti 5-6 hiljada zvezda. Ne milione.
Kada se radi o magnetu, svi znaju da se suprotni polovi privlače, dok se isti odbijaju. Ali igla kompasa je napravljena tako da polovina koja je namagnetisana kao „sever“ pokazuje prema severnom magnetnom polu Zemlje. Jedini način da namagnetisan predmet može da poravna svoju severnu polovinu sa Zemljinim severnim magnetnim polom je u slučaju da je Zemljin severni magnetni pol zapravo na jugu, a južni na severu. Štaviše, ne postoji ni jedan poseban kosmički zakon koji nalaže tačnu poravnatost magnetnih polova nekog objekta s njegovim geografskim polovima. Na Zemlji te polove razdvaja 1300 km, zbog čega je navigacija pomoću kompasa uzaludan posao u severnoj Kanadi.
Budući da je prvi dan zime najkraći dan u godini svaki sledeći je duži od njega, a leti obrnuto. Zašto se drugačije prepričava teško je odgonetnuti. Kada ljudi veruju u priču koja protivreči samoproverljivim dokazima, to mi govori da potcenjuju ulogu dokaza u formulisanju internog sistema verovanja. Nije jasno zašto je to tako, ali to mnogim ljudima omogućava da se čvrsto drže ideja i predstava zasnovanih čisto na pretpostavci. Ali nisu sve nade izgubljene. Ponekad ljudi govore stvari koje su jednostavno istina, bez obzira na sve. Jedna od mojih omiljenih je :“Kud god da odeš, ti si tamo“ i njen zenovski zaključak: „Ako smo svi ovde, onda mora biti da nismo sasvim pri sebi“.
Autor : Nil de Gras Tajson