Kako funkcioniše proces pamćenja i zaboravljanja? Zašto se jasno sećamo pojedinosti od pre par godina, a ne šta je pre neki dan bilo za ručak? Zašto su neka sećanja jača od drugih i zašto neka u određenom trenutku jednostavno izblede? Treba razgraničiti koliko je i kada faktor vremenske distance bitan, koliko je važno to što pokušavamo da prizovemo iz pamćenja i, naravno, treba prihvatiti da je zaboravljanje sasvim normalno.
Teže je setiti se nego prepoznati
Tako, na primer, na određeno pitanje odgovor bude – zvuči mi poznato, ali ne mogu da se setim tačno šta je. Određeni pojam je lakše registrovati kao poznat, nego se prisetiti svih njegovih pojedinosti. Zato odgovor na ispitu: „Znam iz koje je lekcije, ali ne sećam se tačno šta je rešenje.“ nažalost obično ne biva prihvaćen.
Određeni doživljaj se pretvara u nervni impuls koji započinje svoj put. Neuroni taj impuls prepoznaju kao informaciju koja putuje najpre do kratkoročne memorije, gde može da se zadrži od nekoliko sekundi, do nekoliko minuta. Ako se rad na tom doživljaju nastavlja, impuls se prebacuje dalje u dugoročnu memoriju. Tako, na primer, znam da sam juče negde spustila čašu kad sam popila vodu, ali se ne sećam tačno na kom delu stola, jer u tom trenutku to nije bilo relevantno za sam čin ispijanja vode i taj doživljaj je jednostavno završio svoj put. Impuls prelazi u dugoročnu memoriju, pa nastavlja u hipokampus i kreće se kroz neurone koji su povezani sinapsama i, učestalim korišćenjem i oživljavanjem iste vrste memorije, ona postaje dugoročna.
Ali kako se određena sećanja gube?
Neki istraživači čak smatraju da sećanje ne propada, nego jednostavno postaje nedostupno i teže se može prizvati u svest. Tako ona bitna sećanja postaju dostupnija. Istraživanja su potvrdila da se čak i neka davna sećanja mogu prizvati, da se mogu osloboditi i da zapravo nisu propala. Iako to ne važi za druge motorne veštine, na primer, plivanje i vožnja bicikla teško da se može zaboraviti, čak i ako ta veština godinama nije korišćena.
Jedan od faktora koji pospešuju zaboravljanje jeste starenje, zato što povezanost između sinapsi slabi. Naučnici su to povezali sa smanjenjem zapremine mozga i sa skupljanjem samog hipokampusa, koji svake decenije gubi 5% od ukupne količine neurona. Slabi i sposobnost da se stvaraju nove sinapse i sama sećanja, kao i mogućnost da se fleksibilno „šeta“ po već stvorenim i uskladištenim sećanjima.
Kada se najbolje pamti?
Kada predano i koncentrisano slušamo, kada je informacija od značaja, jednostavno rečeno, kada smo svesni da nam je to što slušamo bitno. Fizička i mentalna spremnost dosta utiče, pa se lakše i bolje pamti kada smo odmorni, naspavani, rasterećeni. Pored starenja ili umora, još jedna od većih prepreka je hronični stres, koji nikome dobro nije doneo. Stres gura telo u određeno stanje gde ga priprema za opstanak u kriznim situacijama i dolazi do lučenja materija koje, između ostalog, sprečavaju građenje novih sinapsi i obnavljanje starih. Zato je teže da se zapamti i priseti kada smo preopterećeni brigama i obavezama.
Depresija je još jedan od uzroka slabijeg pamćenja. Nizak nivo serotonina koji se u tom stanju javlja, dovodi do smanjenja sposobnosti da se informacija usvoji i zapamti. Opterećenost prošlim događajima i oživljavanje onoga što je negativno uticalo u prošlosti stvara branu za nova sećanja. Osamljivanje i izolacija samo pogoršavaju i stanje depresije i sam proces pamćenja. Naučnici su došli do zaključka da starije osobe bolje funkcionišu i imaju bolje pamćenje ako vreme provode u društvu. Ta socijalna interakcija značajno pojačava proces pamćenja i smanjuje zaboravljanje izazvano starenjem. Socijalna interakcija navodi na komunikaciju i realizuje čovekov potencijal koji ima kao socijalno biće. Druženje je trening!
Šta se može preduzeti?
– Fizička aktivnost – da bi se povećao dotok krvi u mozak, da se rasteretimo stresa i svega negativnog što upijemo u toku dana
– Ishrana – telu, kao i mozgu, treba prava i kvalitetna hrana
– Vežba za mozak – učiti novi jezik, rešavati jednostavne zadatke, izbegavati digitron kad god je moguće, par brojeva telefona znati napamet, a ne oslanjati se potpuno i neopozivo na imenik u telefonu. Zvuči besmisleno i bespotrebno, ali na duže staze znači.
Što se samog učenja tiče, da bi se učeno dobro usvojilo, sećanja treba osvežavati i obnavljati. Ako prilikom prisećanja lako i odmah dođemo do odgovora, nije baš ostvarena suština ovog procesa. Tačnije, nije došlo do aktivnog prisećanja i razrade usvojenog. Odgovor je iskočio odmah, ali kada bi se na njemu malo više poradilo i kada bi se obradio, prisećanje bi bilo svrsishodno. Teži put je ipak delotvorniji. Obnovljeno gradivo je položen ispit!