Foto: Siniša Pašalić / RAS Srbija
SOS telefon za žene žrtve nasilja u porodici u Republici Srpskoj svakog dana zazvoni pet do 10 puta. Iza svakog poziva na broj 1264 krije se potresna životna priča ljudskog bića, koje trpi nasilje i traži pomoć.
Autor: Milkica Milojević
Od 2005. godine, kada je uspostavljen jedinstven SOS telefon, on se oslanja na volonterski rad aktivistkinja u tri Sigurne kuće na području Republike Srpske.
Iako je po Istanbulskoj konvenciji, koju je BiH potpisala još 2013. godine, država obavezna da obezbijedi funkcionisanje SOS telefonske linije 24 sata dnevno, sedam dana u nedjelji, u stvarnosti nije tako.
Foto: Mariana Regoje / RAS Srbija
Funkcionisanje SOS telefona nije zakonski regulisano, niti je obezbijeđeno finansiranje ove usluge iz javnih sredstava.
Već 18 godina funkcionisanje SOS telefona je odgovornost tri nevladine organizacije, specijalizovane za pomoć ženama žrtvama nasilja: Fondacije “Udružene žene” Banjaluka, Fondacije “Lara” Bijeljina i Udruženja građana “Budućnost” Modriča.
Kapaciteti ovih NVO, koje su i osnivači tri Sigurne kuće na području Republike Srpske, ograničeni su i mnogo toga zavisi od volonterskog rada.
Foto: EuroBlic /Arhiva/ RAS Srbija
– Nekako se podrazumijeva da stručne žene, zaposlene u Sigurnim kućama, dežuraju uz SOS telefon, i to volonterski. Inače, u Sigurnim kućama ima mnogo poslova koji se obavljaju volonterski – kaže Radmila Žigić, direktorka Fondacije “Lara”.
Slična situacija je i u Sigurnim kućama u Banjaluci i Modriči.
Uz finansijsku podršku Evropske unije, Fondacija „Infohouse“ i Udruženje građana „Budućnost“ Modriča su pokrenule inicijativu sa ciljem zakonskog regulisanja funkcionisanja SOS telefona u Republici Srpskoj.
U inicijativi, koja je nedavno upućena Ministarstvu porodice, omladine i sporta RS, traži se da se rad SOS linije finansira iz budžeta RS.
– Ova inicijativa zaslužuje podršku. Nadam se da ćemo s predstavnicima Ministarstva porodice, omladine i sporta RS razgovarati o ovoj temi, kako bismo kroz pregovore došli do najboljeg i najrealnijeg rješenja – kaže Radmila Žigić.
Podrška stiže i iz Fondacije “Udružene žene”. Direktorka ove fondacije Gorica Ivić podsjeća da entiteti u BiH daju marginalan doprinos radu SOS telefona: plaćaju samo naknadu za kratki broj Regulatornoj agenciji za komunikacije i telekomunikacijskim kompanijama.
Foto: RTRS/Screenshot/YouTube
– Sve ostale troškove snose organizacije koje vode SOS liniju, oslanjajući se ili na donatorska sredstva ili na volonterski rad – kaže Ivićeva.
Biljana Savičić, pravnica u Sigurnoj kući UG “Budućnost” u Modriči, ističe da je osnovna svrha SOS telefona da posluže žrtvama u kriznim situacijama i da je stabilno funkcionisanje ove usluge od ključne važnosti za podršku i pomoć ženama koje trpe nasilje.
– Problem je što rad linije, faktički, servisira osoblje Sigurnih kuća. Osobe koje rade druge poslove u Sigurnoj kući, a to su uglavnom psiholozi, zdravstvene ili socijalne radnice, dodatno su osposobljene za rad na SOS telefonu i tu uslugu pružaju volonterski u interesu žrtava – kaže Savičićeva.
Foto: Siniša Pašalić / RAS Srbija
Prvi SOS telefon za žene žrtve nasilja u Republici Srpskoj uspostavila je 1997. godine Fondacija “Udružene žene” Banjaluka. Jedinstvena SOS telefonska linija je uspostavljena 2005. na inicijativu Gender centra RS.
Od tada je princip rada isti. Poziv na broj 1264 usmjerava se na Sigurnu kuću, koja je geografski najbliža žrtvi. Aktivistkinje koje dežuraju uz telefon prve su osobe kojima se žrtva obrati za pomoć.
Često se dešavalo da policija interveniše tek nakon što nasilje prijave dežurne na SOS telefonu i da od reakcije dežurne volonterke doslovno zavisi život žrtve.
Fondacija „Infohouse“ i Udruženje građana „Budućnost“ provode projekat „Ekonomske i socijalne prilike ka nezavisnosti žena, žrtava nasilja“, koji finansira Evropska unija. Inicijativa za definisanje adekvatnog pravnog okvira za funkcionisanje SOS telefona u Republici Srpskoj dio je tog projekta.
SOS telefon u doba korone
SOS telefon je posebno značajan u vremenima krize, a da je tako pokazalo se i tokom korona pandemije, kada mnogi mehanizmi zaštite nisu bili dostupni žrtvama nasilja.
Godišnje se u Republici Srpskoj zabilježi oko 3.000 do 3.500 poziva na telefon 1264, ali tokom 2020. godine, kada je zbog korona virusa na snazi bio lokdaun i kada su žrtve bile primorane da 24 sata dnevno provode u stanu sa nasilnikom, a mnoge službe nisu radile, SOS telefon je zazvonio čak 4.079 puta.