Foto: Train dreams
Retki su filmovi koji uspevaju da uhvate ritam otkucaja srca prirode i čoveka istovremeno, ali američki reditelj Clint Bentley upravo je to postigao.
Piše: Marko Jovanović
Njegov novi film, „Train Dreams“, snimljen prema nagrađivanoj noveli Denisa Johnsona, predstavlja impresivnu, dirljivu dramu koja se ne stidi svojih uzora. Bentley ovde nastupa kao duhovni naslednik Terrencea Malicka, prizivajući onaj čuveni vizionarski stil iz „Days of Heaven“, ali bez gubljenja u preteranoj simbolici koja bi opteretila samu priču. Ovo je čist poetski naturalizam – vizuelna rapsodija koja nas podseća na moć kinematografije da od običnog, surovog života napravi uzvišenu poeziju. Radnja nas vodi na pacifički severozapad Amerike, prateći skoro osam decenija života Roberta Grainiera kojeg igra Joel Edgerton.
Edgerton se i sam ostvario i kao reditelj i scenarista, a ovde pruža ulogu karijere kao usamljenik i siroče iz Idaha koji stoički nosi teret sopstvene sudbine. Robert je tipični radnik prve polovine 20. veka – drvoseča i železničar – čija svakodnevica podrazumeva brutalan fizički rad, ali čija je unutrašnjost neverovatno nežna i kontemplativna.
Robertov život obeležen je fragmentima sreće i okeanima tuge. Brak sa Gladys (Felicity Jones) i rođenje ćerke predstavljaju kratki, skladni interval ljubavi u izolovanoj kolibi duž reke Moyie, pre nego što sudbina uzme svoje. Tragedija u vidu velikog šumskog požara pretvara film u elegiju o gubitku, ali i o opstanku. Edgertonov lik ne traži sažaljenje; on preživljava u svetu koji se menja brže nego što on može da ga isprati, sve do trenutka kada će, decenijama kasnije, na ekranu televizora posmatrati let Johna Glenna u svemir.
Bentley, uz scenaristu Grega Kwedara, majstorski gradi atmosferu u kojoj je svetlo živo biće. Iako su on i direktor fotografije Adolpho Veloso planirali snimanje na 35-milimetarskoj filmskoj traci, rok od svega 29 dana primorao ih je na digitalni format. Rezultat je ipak vrhunski: kamera verno beleži vlagu šume, prašinu na radničkim košuljama i nemu lepotu pejzaža. Iako film odiše malikovskim stilom – kroz meditativan ritam i sugestivnu naraciju Willa Pattona – Bentley ostaje prizemljen. Njegov prikaz radničkog života je sirov; u svakom kadru osećate hladnoću planine i težinu sekire, čime Bentley dokazuje da lepota ne mora da isključi surovu istinu o životu.
Posebno su upečatljive epizodne uloge, poput one Williama H. Macyja u roli starog Arna Peeplesa. Njihov dijalog o seči stabala koja „remeti dušu čoveka“ služi kao moralni kompas. Izgradnja železnice i uništavanje šuma ovde simbolizuju napredak koji dolazi po cenu uništenja unutrašnjeg mira. Taj kontrast između ekspanzije industrije i originalne čistote sveta, oličenog i u susretu sa Claire Thompson (Kerry Condon), daje filmu određenu filozofsku dubinu.
Zanimljivo je da je film produkcijski bio izuzetno zahtevan – kako bi zaštitili prirodu, ekipa je koristila veštačke rekvizite od fiberglasa za scene seče stabala, koji su kasnije digitalno „produženi“ u postprodukciji. Kritika je film dočekala sa ovacijama; nakon premijere na festivalu u Sundanceu prošle godine, Netflix je odmah otkupio prava, prepoznavši u njemu moderni klasik. Iako je film imao ograničenu bioskopsku distribuciju u novembru 2025. godine, pre nego što je stigao na streaming, kritičari su ga jednoglasno svrstali u najuži krug najboljih ostvarenja godine, i to s dobrim razlogom.
Tehnički, film je besprekoran. Zvučni dizajn – od zvižduka voza koji paranoično odzvanja planinom do muzike Nicka Cavea koja prati odjavnu špicu – stvara imerzivno iskustvo. „Train Dreams“ je priča o čoveku koji nije ostavio trag u istorijskim knjigama, ali čiji je život postao vredan svake sekunde filmske trake. Ovo je elegija za izgubljenim vremenom, podsetnik da su lepota i surovost dve strane istog novčića koji priroda uvek baca u prašinu.