Film Odiseja
Novi film Kristofera Nolana “Odiseja” nije ekranizacija u klasičnom smislu, već savremeno čitanje Homerove Odiseje. Iako je reč o grandioznoj adaptaciji jednog od temelja zapadne književnosti, Nolanov film je, paradoksalno, iznenađujuće intiman. Epski po razmerama, a gotovo lirski po načinu pripovedanja, on najveće bitke, mitska čudovišta i spektakularne prizore često ostavlja u drugom planu, dok se usredsređuje na jednog čoveka i posledice njegovih odluka.
Piše: Hajrudin Aginčić
Ključ Nolanove Odiseje nalazi se u Penelopinoj rečenici – Struktura sama po sebi ne znači ništa ukoliko ljudi ne poštuju njeno značenje. Nijedan zakon, nijedna država i nijedna civilizacija ne opstaju zato što su dovoljno snažni, već zato što ljudi pristaju da poštuju pravila na kojima počivaju. Onog trenutka kada poverenje nestane, nestaje i smisao svake strukture.
Nolan čita Homera upravo iz te perspektive. Odisej više nije antički heroj kakvim ga je oblikovala tradicija, već čovek koji je svojom najvećom pobedom otvorio vrata jednom novom svetu. Trojanski konj vekovima se predstavlja kao simbol genijalnosti i vojničke domišljatosti, ali se retko postavlja pitanje šta on zapravo predstavlja u moralnom smislu. U antičkom svetu gostoprimstvo nije bilo običaj, već svetinja. Stranac je mogao biti prerušeni bog, a dar nije smeo da krije prevaru. Domaćin je gosta primao kao sebe samoga upravo zato što nikada nije mogao biti siguran ko stoji pred njegovim vratima. Trojanci nisu otvorili kapije zato što su bili lakoverni, već zato što su poštovali pravila sveta u kojem su živeli. Grci pritom ne donose običan poklon, već zavetni dar boginji Atini, želeći da Trojanci poveruju kako napuštaju rat i mole za njenu naklonost. Međutim, kada izađu iz Trojanskog konja, isti ti ljudi pale njena svetilišta i obezglavljuju njenu skulpturu. Odisej tako ne zloupotrebljava samo poverenje domaćina, već i sam religijski poredak na kojem to poverenje počiva. Dar postaje zamka, gost neprijatelj, svetinja sredstvo ratovanja, a poverenje slabost koju treba iskoristiti.
U tom smislu, Trojanski konj nije samo trenutak pada Troje. On predstavlja trenutak u kojem cilj postaje važniji od sredstva. Odisejeva pobeda postaje moguća tek onda kada prihvati da pravila više ne važe i za njega. Dante mnogo vekova kasnije svrstava Odiseja upravo među varalice, a ne među heroje. Njegov problem nije hrabrost, već razum koji je izgubio svaku moralnu granicu.
Zbog toga Odiseja deluje kao jedan od najsnažnijih antiratnih filmova, uprkos tome što rat gotovo nikada nije u prvom planu. Posle spektakularnog pada Troje, Nolan ne fascinira gledaoca prizorima razaranja, već posledicama jedne pobede. Odisejevo putovanje zato nije kazna bogova koliko suočavanje sa svetom koji je sam pomogao da nastane.
Njegova oholost najbolje se vidi u susretu sa Kiklopom. Nadmudrio ga je i spasao svoje ljude. Mogao je da ode. Međutim, vraća se da ga ustreli u oko. Odiseju nije dovoljna pobeda; potrebna mu je potvrda sopstvene veličine. U tom trenutku inteligencija prestaje da bude sredstvo opstanka i postaje sredstvo samopotvrđivanja. Upravo ta potreba da svaka pobeda bude potpuna, da protivnik zna ko ga je porazio, pokreće tragediju koja će pratiti čitavo njegovo putovanje.
Film istovremeno otvara i pitanje odnosa muškaraca i žena. Penelopa ostaje da čuva tron i poredak koji je njen muž napustio. Njena vernost podrazumeva se kao moralna obaveza. Odisejeva nije. Dok ona godinama odbija prosce, on, opijen lotosom, ostaje kod Kalipso. Ta asimetrija nije slučajna. Ona govori o svetu u kojem muškarac stiče slavu, dok žena čuva posledice njegove odsutnosti.
Još zanimljivije mesto zauzima Kirka. U Homerovom epu ona zavodi muškarce i pretvara ih u svinje, ali kod Nolana izgleda kao da ih zapravo ne menja. Samo uklanja tanki sloj civilizacije iza kojeg su se skrivali. Kada ih vraća u ljudski oblik i govori im da ponovo obuku svoj oklop, teško je odoleti utisku da taj oklop nije samo ratnička oprema, već sama civilizacija. Muškarci nisu postali svinje njenom čarolijom; oni su to bili i pre nje, samo prikriveni pravilima društva.
Agamemnon je prikazan kao utvara, potpuno obezličeni vojskovođa. Rat se formalno vodi zbog njegove snahe Helene (zbog koje je odaslao hiljadu brodova), ali Helena je samo povod. U njegovoj osnovi nalazi se želja za moći nad drugim ljudima. Čovek žrtvuje sopstvenu ćerku zarad povoljnog vetra, a snahino lice na kraju unakazi njen suprug Menelaj, tako da više ne vredi brodova koji su odaslati u njeno ime.
Nasuprot njima stoji Telemah. On nije samo naslednik Odisejevog prestola, već mogućnost da se prekine začarani krug koji su stvorili njegov otac i Agamemnon. Posle sveta u kojem je prevara postala legitimno sredstvo, a pobeda važnija od svega što posle nje ostaje, jedino nova generacija može pokušati da uspostavi drugačiji poredak.
Upravo tu Nolanova Odiseja nastavlja razgovor koji je započet u Openhajmeru. Naizgled, reč je o dva potpuno različita filma, ali oba počivaju na istoj moralnoj dilemi. Odisej Trojanskim konjem, a Openhajmer atomskom bombom, otvaraju Pandorinu kutiju čije posledice više nisu u stanju da kontrolišu. Obojica veruju da je njihova domišljatost dokaz ljudske veličine, a tek kasnije postaje jasno da postoje pobede posle kojih svet više nije moguće vratiti u stanje u kojem je bio pre njih. Trojanski konj i atomska bomba nisu isto oružje, ali predstavljaju isti civilizacijski prelom – trenutak kada čovek poveruje da mu je, zarad pobede ili napretka, dopušteno da prekorači granicu koja je do tada izgledala nepovredivo.
Možda je upravo zato Odiseja Nolanov najintimniji film. Iza mita, avanture i spektakla krije se priča o čoveku koji je, verujući da je nadmudrio neprijatelja, zapravo promenio pravila po kojima će se svet ubuduće voditi. Trojanski konj nije srušio samo Troju. Srušio je poverenje na kojem civilizacija počiva. Od tog trenutka dar više nije morao biti dar, gost više nije morao biti prijatelj, a pobeda više nije morala biti časna.
Ako je svet mogao da se pretvori u moralnu pustoš u vreme kada se ratovalo lukom, strelom i bronzanim mačem, šta tek reći o našem vremenu, u kojem su podmuklost Trojanskog konja zamenili algoritmi, a oružje za masovno uništenje postalo svakodnevna politička pretnja.
Možda zato Nolanova Odiseja nije film o kraju jednog rata. To je film o početku sveta u kojem još uvek živimo.