, on postavlja tragikomediju apsurda Semjuela Beketa Čekajući Godoa, predstavu koja prikazuje dva muškarca koji očekuju dolazak zagonetne i neizrecive linosti po imenu Godo, čiji lik se nikada ne ukaže. Možda je Godo delo o neizvesnosti, razočarenju, ludilu; ili je možda delo o nadi, ili Bogu, ili ratu. Istini za volju, dok je bio živ, Beket je slavno odbijao da pruži konačan odgovor na pitanje šta Godo zapravo predstavlja, a sada, 30 godina nakon njegove smrti, to pitanje se i dalje vrti u našim glavama.){kind=link}
Kada se prvi put sretnemo za likom Jusukea Kafukua iz filma Drive My Car (Hidetoši Nišidžima), on postavlja tragikomediju apsurda Semjuela Beketa Čekajući Godoa, predstavu koja prikazuje dva muškarca koji očekuju dolazak zagonetne i neizrecive linosti po imenu Godo, čiji lik se nikada ne ukaže. Možda je Godo delo o neizvesnosti, razočarenju, ludilu; ili je možda delo o nadi, ili Bogu, ili ratu. Istini za volju, dok je bio živ, Beket je slavno odbijao da pruži konačan odgovor na pitanje šta Godo zapravo predstavlja, a sada, 30 godina nakon njegove smrti, to pitanje se i dalje vrti u našim glavama.
Ali, budimo načisto: ta neuhvatljivost je upravo ono što je tako zabavno u predstavi. Godo je transformator. Lutka insekta koja pršti od mogućnosti. Frojdovski ideal koji govori mnogo više o svojoj publici nego o njemu samom ili bilo kome drugom. A za Jusukea, Godo predstavlja mogućnost pripovedanja. Pripovedanje je sastavni deo Jusukeovog života. To, naravno, igra veliku ulogu u njegovoj plodnoj karijeri spremanja predstava, a on se čak i trudi da podstakne raznovrsne mogućnosti ovog medija postavljajući višejezične verzije klasičnih dela. Ali pripovedanje je takođe glavno vezivno tkivo između njega i njegove žene, TV spisateljice Oto (Reika Kirišima), koja ispreda fantastične niti dok imaju seks, stvarajući skoro potpuno uobličenu priču tokom svakog susreta. Kada Oto neočekivano umre jedne noći od moždane aneurizme, Jusukeov odnos prema pripovedanju radikalno se menja. On više nije Godoov Vladimir ili Estragon, koji stoji na seoskom putu, pun mogućnosti. Umesto toga, on sada samo zna kako da se gleda unazad na idilični život koji je imao sa svojom ženom i koji je rasparčan njenom preranom smrću, i na pitanja koja joj nikada nije postavljao o njenim tajnim ljubavnicima.
I tako, kada, dve godine kasnije, Jusuke odluči da postavi adaptaciju realističke drame Antona Čehova Ujka Vanja, to uporišno mesto ima savršenog smisla kao odraz putanje njegove pripovedačke karijere. Radnja drame Ujka Vanja prati četvoro ljudi čiji isprepleteni životi dovode do toga da titularni lik postane hipersvestan sopstvene smrtnosti i kajanja. U tom smislu, Vanja je nešto obrnuto od Godoa – prva priča se stalno osvrće nazad, dok druga radoznalo gleda napred.
Jusukeov novi odnos sa sopstvenim postojanjem ne manifestuje se samo kroz njegovu umetnost. Pre nego što počne sa probama za Ujka Vanju u Hirošimi, kompanija za koju radi dodeljuje mu vozača da ga vozi u njegovom voljenom jarko crvenom saabu. Vozač u pitanju je Mizaki Vatari (Toko Mijura), tiha mlada žena sa kojom, uprkos Jusukeovom početnom otporu, otkriva autentičnu povezanost. Dok se njih dvoje voze kroz Hirošimu, razgovoraju o svojim individualnim odnosima prema gubitku. Jusuke priča Mizaki o smrti njegove žene i, nekoliko decenija ranije, smrti njihove ćerke. Mizaki govori Jusuke o svojoj nasilnoj majci, kojoj je dozvolila da umre kada je njihova kuća srušena u klizištu – zbog čega sada duboko žali.
U filmu dupke punom binama i scenografijom, ispostavlja se da je saab glavni komad. Ovde je vredno napomenuti da se kratka priča Harukija Murakamija na kojoj je film zasnovan skoro u potpunosti odvija unutar ovog automobila. Tamo gde se adaptacija Rjusukea Hamagučija prepliće sa epizodičnim razmišljanjima našeg protagoniste o profesionalnom i privatnom životu, Murakami dozvoljava da se sve informacije koje su nam potrebne da razumemo Jusukea – i da Jusuke razume samog sebe – manifestuju kao razgovor sa relativnim strancem.
Bez obzira na formu koja je primenjena, po svemu sudeći je čudan izbor da priča o neverstvu, gubitku i stvaralaštvu bude tako jasno fokusirana na jednostavnu vožnju. Upravo se tu Godo ponovo pojavljuje u narativu filma. Kako Drive My Car napreduje, saab nenamerno počinje da se provlači kao novi Godoov lik našem protagonisti, dozvoljavajući njegovom životu da dobije novi oblik unutar njegovih zidova, baš kao što sama ideja Godoa pokazuje Vladimiru i Estragonu za čime zaista žude. U početku, Mizakijini i njegovi razgovori odražavaju konverzacije iz Ujka Vanje, i svi su usmereni ka unutra i unazad. On joj priča kako je onog dana kada je Oto umrla, rekla da želi da razgovara sa njim o nečemu, a on nikada nije saznao o čemu. Čak i dve godine kasnije, i dalje ga stalno muči žal za tom propuštenom prilikom. Ovo osećanje se čini iskrenim Mizaki, koja se povezuje s njim preko svog osećanja žaljenja za odnosom sa svojom majkom.
Ali kako se duge vožnje automobilom umnožavaju, Jusuke i Mizaki postaju sposobni da svoje žaljenje sagledaju kao mogućnost. Mizaki pomaže Jusukeu da preoblikuje svoj odnos sa Oto tako da on ne bude propuštena prilika, već kao odnos koji bi mogao da mu pomogne da se približi svojoj umentosti — i možda na kraju bez straha igra ulogu Vanje. Ovo se posebno manifestuje kada Jusuke zamoli Mizaki da mu pokaže gde je uništen njen dom iz detinjstva. Tamo, režiser Rjusuke Hamaguči snima pejzaž širokim kadrom, ispunjavajući lokalitet mogućnostima, za razliku od kajanja koje ju je gušilo i sa kojim ga je Mizaki nekada povezivala.
Postoji direktna korelacija između toga što Jusuke i Mizaki posećuju ruševine njenog detinjstva i toga što on odlučuje da igra ulogu samog ujka Vanje. Jusuke je ranije za ulogu odabrao Kodžija Takacukija (Masaki Okada) za tu ulogu, uprkos tome što je Kodži bio najmanje deceniju premlad da igra ulogu. Ovaj izbor glumačke uloge u velikoj meri govori o Jusukeovom strahu od starenja i padanja u zaborav i njegovoj čežnji da se vrati u prošlost koja je još uvek bila puna mogućnosti. Preosmišljavajući Vanju kao nekoga ko još ima život pred sobom, možda može ponovo da preosmisli i beznadežnost te uloge.
Ali Kodži takođe predstavlja ličniji element prošlosti našeg protagoniste: u prvom delu filma Drive My Car, Jusuke zatiče Oto kako ima seks sa mlađim muškarcem – onim koji je, na osnovu brzo bačenog pogleda, više nego verovatno Kodži. Nakon smrti svoje žene, Jusuke se sprijateljuje s Kodžijem u pokušaju da razotkrije misteriju koju predstavlja njegova pokojna žena. Uprkos njegovim naporima, međutim, njihova veza ne osvetljava ništa o Oto. Umesto toga, to približava Jusukea novoj verziji njega samog, istini koja je rasvetljena tokom vožnje kolima sa Kodžijem. Oni razgovaraju o Oto, ali, uprkos vrhunskoj konfrontaciji koja se dešava u saabu, nije postignuto pravo rešenje – dalje podsećajući na zakržljali Godoov zaplet i njegovu eteričnu sposobnost da pomogne u fokusiranju želja svojih protagonista.
U jednom od svojih razgovora sa Mizaki, Jusuke objašnjava svoj složen odnos prema glumi. Kaže da mu je, kada se jednom uroni u ulogu, neizmerno teško da povrati svoje pravo ja. Zbog toga, tokom većeg dela filma Drive My Car, odbija da se bavi idejom da igra Vanju. Već izmučen žaljenjem i napuštenošću, veruje da bi bilo nemoguće vratiti se iz uloge Vanje. Ali kada je Kodži uhapšen i ne može da igra Vanju, Jusuke, ohrabren rekontekstualizacijom gubitka koji su mu donele Mizakijine vožnje automobilom, odlučuje da prihvati tu ulogu. U poslednjoj sceni Drive My Car vidimo Mizaki kako ulazi u Jusukeov saab. Ne znamo kuda ona ide – koju verziju Godoa juri i koju će verovatno pronaći, za razliku od Vladimira i Estragona koji su čekali da Godo dođe k njima – ali znamo da to može biti bilo gde. U jednom trenutku, Jusuke pita: „Šta da radim sa svojim životom i ljubavlju?“ Hamaguči bi rekao da ih jednostavno pokupite i produžite dalje, daleko od ruševina napuštenog doma, ka novom odnosu sa prošlošću.
Piše: Aurora Amidon, pastemagazine.com
Prevod: Danilo Lučić, GlifGlif