I bi “Koštana”! Dugo očekivani autorski projekat Kokana Mladenovića po čuvenom djelu Bore Stankovića predstavio se publici na prepunoj Ljetnoj pozornici oduzimajući joj dah, uz sve teškoće i probleme i sa tonom i sa glasom glumaca, koji su zaista dali sve od sebe da ispričaju ovu zahtjevnu dramsku priču, koju nije bilo lako pratiti.
Aplauz publike na kraju komada odjekivao je dugo i teško, u skladu sa odigranim. Zajednička produkcija tivatskog Centra za kulturu, kome je ovo 16. predstava i novosadskih kuća, Srpskog narodnog pozorišta (SNP) i Studentskog kulturnog centra (SKC) postavila je brojna pitanja i u mnogo čemu zatekla gledaoce, pružajući novu koncepciju Koštane, koja je manje muzički komad, a više drama.
Šta znači ako kažemo da je “Koštana” pobjedila, ili da je pozorište sinoć pobjedilo ? Znači li to da smo za trenutak uspjeli da naše male živote oslobodimo predrasuda i stega i da ih pustimo da zaplove rijekom slobode, vođeni idealom umjetnoti, ili idealom ljudskosti, koji se ovdje spajaju? Da li je važno je li Kokan Mladenović ispoštovao Borinu viziju Koštane, da li ju je prevazišao ili podredio nečem drugom, kao što je naša zbilja sa svojim užasima?
Scenu ispunjenu kavezima punim kamenja osmislila je Marija Kalabić, a uloga kamena kao kletve, okamenjenih osjećanja, stega, sputanosti i na kraju bunta doprinijela je izražajnosti predstave.
Kvalitetu predstave doprinijeli su songovi, čije je tekstove napisao reditelj, postavljajući brojna pitanja, a muziku je komponovao Marko Grubić. Na sceni su ih izveli članovi benda „VROOM“.
„Našu Koštanu na kraju kamenuju, jer im je pokazala previše negativnih osobina. Dotakla ih je njena sloboda i razobličila sav glib u njima samima“, kazao je reditelj Kokan Mladenović odgovarajući na pitanje o cijeni slobode. „Mi živimo u netolerantnim vremenima, poput ovog Bore Stankovića. U kome ne um iju da tolerišu drugo i drugačije, bilo to opoziciono mišljenje, bilo način da se drugačije govori, voli, misli. I nakon 116 godina, kako je komad napisan, nismo naučili da prihvatimo drugo, drugačije, šta god to bilo. Od početka nismo imali želju da iznjedrimo tradicionalnu predstavu. Mnogo Koštana koje smo do sada gledali su bile opterećene tradicionalizmom, folklorom, svim onim što je Bora Stanković pokušavao da izbegne, zbog čega je jako patio, jer su ga svrstavali u korpus narodnih komada sa pjevanjem i pucanjem.“
Vojislav Kaluđerović, direktor CZK ne krije svoje zadovoljstvo nakon premijere: „Zadovoljan sam, a aplauz na kraju je pokazao da je i publika zadovoljna. Ponudili smo publici nešto sasvim novo, nije klasika kao što smo do sada radili. Kao što i festival kompletan kaže „Cross the Line“, tako smo i mi prešli crtu i neke nove granice pozorišne produkcije. Glumci su dali sve od sebe, među njima i Emir Hadžihafizbegović, kome je glas pukao. Poslednjih sedam, osam dana p0robe su trajale po čitav dan, nije bilo lako. Htio bih da zahvalim svojoj ekipi na trudu i što su iznijeli ovaj projekat do kraja,a publika je rekla svoje.”
Zadovoljan i prijatno iznenađen premijerom bio je i Zoran Đerić, direktor SNP Novi Sad, koji smatra da je ekipa, kao i ansambl usoio da prebrodi sve prepreke i da će predstava rasti i svakim novim igranjem dobijati ritam. Vjeruje da će Koštana imati dobar život u regionu. Prijatno je iznenađen jer je predstava sačuvala vranjanski duh, s druge strane donijela i neke novine, po pitanju muzike. “Izvorna muzika je unapređena novom verzijom i pričom koja je bliža našem vremenu i tako je pokazala raspon, dug više od vijeka. To se odrazilo i na igru glumaca, koja se kretala od klasičnog dramskog do jednog vrlo modernog, gotovo postdramskog tumačenja likova i svedenosti nekih epizoda, naročito lik Koštane, koji je udaljen od klasičnog došao do jednog ogoljenog, ne stereotipa, nego do vrlo jasno iznijansirane figure žene, koja traga za svojim identitetom u svakom smislu.”
Emina Elor u ulozi Koštane o savremenom konstektuiranju Stankovićeve drame kaže:”Ja uvek volim više savremeni koncept, što ne znači da ne volim da se isporobavam u klasičnijim izvođenjima, ali mke ova prva vrsta teatra više intrigira, dok je druga prašnjava. Buntovnost i ironičnost u mojoj Koštani je zapravo rediteljski koncept. Kokan je želeo da to bude osoba, ili biće, nebitno muško ili žensko, koje se neće lako predati i koje će svoj stav izneti i pokazati ga buntovnički ako treba. Jako sam bila fokusirana na to da sve izvedem bez greške, jer sam imala samo pet dana za pripreme, tako da ne znam da li je predstava prešla rampu. Meni je jako bitno da sam pred drugačijom publikom, nego što je novosadska, gde znam šta mogu da očekujem. Ovo je jako bogato iskustvo kad primiš i neke druge energije. Mislim da nas je publika večeras dobro ispratila i da su nas voleli”.
Emir Hadžihafizbegović u ulozi Hadži Tome, zbog problema sa glasom nije zadovoljan:“Kada jednom glumcu pukne glas u jednoj velikoj ulozi, on je frustriran, on nije skoncentrisan, ne može da prati dramaturgiju lika, autoritet Hadži Tome je uveliko atrofirao zajedno sa atrofijom mog glasa, tako da prvi dio, koji je kao ekspozicija značajan meni napravio problem, ali izdržao sam zbog ekipe, zbog predstave, jer smo već proživjeli pakao zvani Božo Vrećo i ne bih uvodio sebe i ekipu u drugi pakao. Pustimo sad glas, predstava se porodila, finalni proizvod kojim sam ja generalno zadovoljan. Imaćemo još 4 reprize i sve su rasprodate. Ovo je pobjeda i jednog koncepta i jednog sjajnog glumačkog ansambla i producenata i hvala svima koji su radili na ovoj predstavi! Bila mi je čast surađivati s ovim kolegama, sa studentima, sa svom tom sjajnom organizacijom i u Novom Sadu i u Tivtu”.
Lik Mitketa pred publiku je donio sjajni Nebojša Dugalić koji za predstavu kaže: Prosto je potrebno neko vreme da bi se sve sleglo, da se stvar uigra, razigra ali smo nekako dali sve od sebe da pobedimo sve okolnosti koje su nas zadesile.Zahvaljujući Emini Elor koja ima potpuno bezumnu hrabrost za to što je uradila za pet dana. To je za svako poštovanje. Nadam se da je u nekom krajnjem rezultatu predstava prebacila rampu i došla do gledalaca.
Uvijek je opterećenje kad glumac radi nešto što su prije njega radili drugi, veliki glumci i što je već poznat materijal. Onda se mora naći i novi ugao gledanja i neko novo čitanje, nove nijanse, novi pristup koji bi bio moderan i svež, autentičan iz ovog nekog vremena. Međutim, meni je Bora jako blizak i u principo sam želeo i uvek želim da ga radim jer mislim da tu ima još dosta toga neprogovorenog kad je Bora u pitanju.
Dok nam još duše pjevaju s Koštanom, podržavajući je, bilo kao lik iz priče jednog pisca, bilo kao autorski pozorišni projekat jednog reditelja, zamislimo se da li u životu to činimo, ili uništavamo sve ono što se kosi sa našim principima, pravilima i regulama, ako je moguće da nas umjetnost nečemu uči, ako je moguće da prevaziđemo sebe i budemo bolji. Da li je to poenta pozorišta, ili je ono samo sebi cilj?
Da li je dovoljno da se za momenat zamislimo nad onime što jesmo i što možemo da budemo, ili da pokušamo da krenemo ka tome? Sva ta pitanja otvorila nam je nova predstava u zajedničkoj produkciji 3 kuće, dvije iz Srbije i jedne iz CG.