Ivan Bilibin – Ulica u Kairu
U srednjovekovnom Kairu ulice su uske, neasfaltirane, vijugave i popločane makadamom. Pred nama se pružaju ogromna, neuređena gradska prostranstva iz kojih se račvaju uski sokaci te ponegde dva čoveka ne mogu ni da se mimoiđu.
Kuće su toliko zbijene da im se krovovi gotovo dodiruju. Strane sokaka sačinjene su od zidova ovih kuća, a asure se protežu od krova do krova. Istina je da uska ulica može da bude zagušljiva i teskobna, ali ovde ipak vlada okrepljujuća svežina koju donosi strujanje hladnog vauduha pored zbijenih kuća.
Priroda tople klime u Kairu ograničila je širinu kvartova i odredila način na koji će se kuće u njima graditi, kao što čemo to uskoro videti. Kuće su spojene nosećim zidovima na kojima nema prozora. S vremena na vreme prođe poneki meštanin na magarcu, a magarac je jedino, tačnije glavno sredstvo prevoza i tada svi koji su na ulici moraju da se pribiju uza zid. Zidovi prave debelu hladovinu koja povećava svežinu.
Na kraju sokaka obično je mala džamija. Nekad je to grobnica nekog sveca. Njeni zidovi su premazani različitim bojama, od žute do crvene i plave, što ulepšava ovu četvrt. Na spoljnim zidovima kuća mogu se videti samo mašrabije, to jest doksati koji međusobno liče. Mašrabije koje se uzdižu iznad ulice nisu toliko lepe kao one nad unutrašnjim dvorištem. Ljudi obično čuvaju lepe mašrabije za unutrašnje prozore što gledaju na dvorište ili vrt. To nam još više pada u oči na dvorcu Musafirhani, Suhejmijevoj kući i kući Zejneb Haton. Naziv mašrabija izveden je od glagola jašrab što znači “piti“ i koristio se za prozorska okna načinjena od isprepletanih tankih drvenih letvi, jer su se u njih stavljali krčazi za hlađenje vode. U većini slučajeva tu možemo videti malu policu sa spoljne strane, na koju su stavljane glinene posude za hlađenje na promaji. U Musafirhani pak pronalazimo drugačiji način za rashlađivanje vode. Iznad jednog dela kuće ima mnogo mermernih polica s otvorima u koje se stavljaju posude da se hlade na vazduhu. Te police, pričvršćene na širokom udubljenju u zidu, nazivaju se mezira.
Mašrabija ne dopušta susedima da vide šta se iza nje nalazi. U isto vreme, dovoljno je široka da vazduh nesmetano može da prodre kroz nju. Mašrabija je, dakle, mesto gde čovek može da se osveži, kao i mesto gde se hlade krčazi za vodu. Takođe, onaj ko tu sedi može da vidi prolaznike na ulici, ali oni ne mogu njega. I pored toga, na mašrabiji se nalaze mali prozori koji mogu da se podignu pomoću žlebova izdubljenih u drvetu, ako to ukućani žele te su kairske lepotice često pogledale s ovih prozorčića ne bi li štogod kupile od trgovačkih putnika, a i da pokažu svoju lepotu.
Iz knjige Kairo u 1000 godina