Tokom dvanaest nezaboravnih meseci sredinom burnih šezdesetih, svet je video uzdizanje novih zvukova koji će promeniti popularnu muziku za koju se do tada znalo. U knjizi „1965: Najrevolucionarnija godina u muzici“ istoričar muzike Endru Grant Džekson napisao je hroniku godine koja je pomerila granice kreativnosti, prepune rivalstva između muzičara i kontinenata, obuhvatajući društvene promene i tehnološka otkrića.
Ovaj članak je delo Dejvida Kirbija koji je, takođe, autor romana „Litl Ričard: Rađanje rokenrola“.
„Čovek koji se bavi statistikom mi je jednom rekao da je njegov posao prilično jednostavan – događaji se odvijaju u redovnim intervalima. Međutim, nekada su ti intervali duži, a ponekada kraći. Na ovaj način se može objasniti zašto postoje povremeni džepovi u vremenu koji deluju dublje i punije od drugih, mada je uvek korisno imati pametnog saputnika koji će vam pokazati stvari koje ste možda propustili. Upravo to je ono što će Endru Grant Džekson ovde uraditi.
Ako ste živeli tokom 1965. godine i napravite osvrt na tu godinu, kroz Džeksonov direktan a lagano nijansirani prikaz, vaša rekacija će se verovatno sastojati od kombinacija izjava: „Ne sećam se toga, možda se sećam toga, da li se to sve stvarno desilo za samo 12 kratkih meseci“?
U redu, šta se to dogodilo 1965. godine? Za početak, to je godina kada je Bob Dilan prešao na električni zvuk, Džejms Broun je otkrio fank muziku, psihodelija se pojavila kao dete ljubavi istočnog misticizma i LSD-ja, a kantri rok je pustio korene. Ali ceo muzički pejzaž bio je osvetljen eksplozijom inovacija koje su kao bljesak granata bačene od strane svih, od Bitlsa do Brdsa, Bič Bojsa do pevača izdavačke kuće Motown i naizgled svakog izvođača i benda među njima.
U to vreme, ljudi su radili mnogo više od jednostavnog stvaranja muzike, naravno, i Džekson stvara okvir u kome locira muziku među ostalim vrstama umetnosti u društvu i u celini. Na primer, 1965. godine, on ističe, „filmovi su skoro uvek imali srećan kraj, osim ako nisu bili inostrani“. Ali rat u Vijatnamu se zagrevao i bitka za građanska prava je postajala sve nasilnija kako su demonstranti nastojali da ukinu javne objekte i ospore testove pismenosti koji su imali za cilj da spreče Afroamerikance da glasaju (jedno od pitanja za potencijalne glasače, kaže Džekson, bilo je „Koliko ima mehurića u sapunu“?).
Možete da stekenete osećaj, kako samih događaja tokom ove godine, tako i ove hronike, gledajući u vrlo korisnu vremensku liniju koja se ukazala na pravih nekoliko stranica. Tako februar počinje izdavanjem remek dela Džona Koltrejna A Love Supreme i završava se ubistvom Malkolma Iks, sa izdanjima Marte i Vandelasa, Rajčes Braders i Baka Ovensa u sredini.
Glavna stvar u vezi sa 1965. godinom je, po Džeksonovim rečima, da „ne biste mogli da uključite radio a da ne čujete novi klasik“. Ovu izjavu je potvrdio listom od 36 pesama, uključujući pesme benda The Who My Generation, In the Midnight Hour Vilsona Piketa, Respect Otisa Redinga i pesmu Roling Stounsa Get Off of My Cloud.
Rokenrol i soul numere posebno se izdvajaju na ovoj listi, verovatno zato što su ovi žanrovi bili relativno novi, u pokušaju da se nađu na plejlistama radio stanica, težile su da budu kratke, brzog ritma i zahtevale su glasno slušanje. Jednom rečju, ove pesme koje predstavljaju zlatno doba rokenrola bile su namenjene za ples.
Ipak, nova muzika je brzo postala oblik umetnosti za odrasle, zbog čega se numera Sajmona i Garfankela The Sounds od Silence pojavljuje se na ovoj listi, zajedno sa People Get Ready, koju je komponovao Kurtis Mejfild, a snimili Impressions-i, i nezaboravna balada Sema Kuka A Change is Gonna Come. Bez preterivanja u ovom slučaju, Džekson ukazuje na društvene i političke dimenzije pesama kao što su numere Sema Kuka, čiji usamljenički tekstovi ciljaju romantične nesrećnike ali ukazuju na tugu odbačenih, takođe.
Numera Marte i Vandelasa Nowhere to Run bavi se neostvarenom ljubavlju ali je, takođe, postala tematska pesma za vojnike u Vijetnamu i simbol nemira u naselju Vats, koji su držali Los Anđeles na ivici tokom šest dana i bili prekretnica u pokretu za građanska prava Afroamerikanaca.
Dakle, po čemu je 1965. godina drugačija od godine pre i posle nje? Džekson zapravo ne ističe ovaj cilj, ali je jasno da, kako nova generacija tinejdžera sa džeparcem počinje da uliva milione u džepove industrije, kako direktori, tako i muzičari formiraju poslovne prakse koje su postale sve više uobičajene tokom ovog vremena otpočinjanja poslova. Svakog petka ujutru u Motown studiju, na primer, osoblje bi se okupilo da čuje 20 novih snimaka i postavili bi im ovo pitanje: da ste gladni i imate dolar da potrošite, da li biste kupili ovu ploču ili hot dog? Hot dogovi su se mnogo puta pojavljivali kao odgovor, ali pesme koje su pobeđivale na takmičenju su težile da postanu hitovi.
U pravom kapitalističkom maniru, grupe su se takmičile jedne protiv drugih (Bitlsi protiv Stounsa), takođe, i unutar samih grupa (Džon Lenon je pokušao da napiše bolje tekstove od Pola Makartnija, i obrnuto, kao i Mik Džeger i Kit Ričards). Džekson je imao više sluha od mnogih muzičkih pisaca, a jedan od najboljih delova ove knjige je njegovo brojno i uobičajeno navođenje melodija koje su se ponavljale u drugim pesmama: prvi milionski prodati singl Marvina Geja I'll Be Doggone je pesma koja je nastala na akordima korišćenim u pesmi benda The Searchers Needles and Pins, a čija je melodija prisutna u pesmi benda The Byrds I'll Feel a Whole Lot Better.
Čitaoci bi mogli pomisliti da su ranije već pročitali ovu knjigu, i to iz dva razloga. Prvi je da, osim ako niste upravo sleteli vanzemaljskom letelicom na Zemlju, znaćete za ove umetnike i njihove pesme, bilo da ste bili prisutni kada su se prvi put izvodile, ili da ste ih čuli na radio stanicama koje emituju klasike zlatnog doba rokenrola. Drugi razlog je da već postoje mnoge knjige o svakom pevaču, tekstopiscu i bendu koji se ovde spominju.
Neki od najboljih uvida dolaze od pisaca koji će nas upoznati kroz sveži pristup kao što je Džekson uradio kada nas je vratio u godinu kada su mnogi od nas bili mladi i siromašni i nisu bili ni približno srećni kako smo mi mislili da jesu, ali ipak, na radiju je uvek bila sjajna pesma“.
Izvor: Washingtonpost
Prevela: Aleksandra Valjević, iSerbia