Kamion obilazi litice Džebeli Rahmeta. U kamenjaru ovoga svetoga brda sreli su se praotac Adam i pramajka Eva.
Proterani iz raja zbog nemorala i učestalih krađa sa privatnog poseda gospodnjeg, naši nesrećni praroditelji lutahu svetom jalovo i dugo. Odvojeni i napušteni, bez blagoslova gospodnjeg i bez socijalnog osiguranja, potucahu se obalama nepoznatih mora i okeana. Posle dvesta godina odvojenog života, još relativno mladi, sretoše se na padinama Džebeli Rahmeta i počeše se da žive nevenčano. Pramajka Eva izrodila je mnogo dece. Među njenom mnogobrojnom decom bilo je i kriminalaca. Život je tada u Arabiji bio prilično težak, pošto još ne beše pronađen petrolej.
Italijani bi na ovom svetom bregu podigli crkvu, Amerikanci bazu, Francuzi hotel, a Libanci kockarnicu. Bugari bi ovde sagradili veliki naučni institut za borbu protiv zagraničnog sujevjerja. Turci bi po običaju podigli karaulu, a Beograđani bi otvorili kafanu „Kod prvog greha“. Arabljani nisu podigli ništa.
Neki dan sam se poklonio senima naše pramajke Eve. Njen grob leži u Džedi i dugačak je osamdeset aršina.
Tako je zapisano u knjigama starostavnim.
Njen grob je jedini spomenik kulture u drevnom primorskom gradu Džedi. Na sva tri njena turbeta položio sam smerno stručak pustinjske mahovine.
Niko ništa nije umeo da mi kaže o grobu Adamovu. Njegova groba nema. Kada bi postojao, diplomati bi tu polagali vence i o praznicima bi vojna muzika svirala monarhističke marševe prožete religioznim osećanjima. Svi teolozi sveta dolazili bi ovamo da se poklone. Muslimanska braća i Hrišćanska zajednica mladih ljudi naizmenično bi čuvala počasnu stražu. Tu bi se održavali festivali bogoslovskih horova i popovi bi se pelcovali protiv darvinizma. Možda bi nekom arheologu pošlo za rukom da i ovde nešto ukrade.
Adamovog groba nema…
(Iz knjige Nekrolog jednoj čaršiji)