U predelu sumornom i mrtvom, punom žutog peska, leži jedna ustajala voda uramljena glibom.
“Ima nekih reči koje su mi ostale duboko u sećanju, a koje nisam ni tri puta u životu izgovorio. Jedna od tih neobičnih reči je i – Amurdarija. Pređoh hiljade i hiljade kilometara da se podsetim na jednu takvu reč i da svojim očima vidim reku iz gimnazije.
U predelu sumornom i mrtvom, punom žutog peska, leži jedna ustajala voda uramljena glibom. U toj reci se odavna više ništa ne ogleda – ni nebo, ni ptica, ni čovek. Stolećima su preko ove vode prolazili ratovi, pustošenja, pokolji i plivali leševi. Možda na Zemlji ima mesta gde se još više ljudske krvi prolilo, ali ne verujem da ima bednije pozornice na kojoj se sve to odigralo. Pored Medejaca, Skita i Huna ovde je krvarilo bar dva puta toliko plemena i naroda koji poput Medejaca, Skita i Huna više i ne postoje.
Neki dan sam stajao na obalama reke Inda i uživao u smaragdnoj boji njegove vode, belini nejgovog peska i zelenilu njegovih obala. Ovde kao da nema ni boje, ni dna, ni obala. Amurdarija kao da postoji samo za povest da opominje na Aleksandre, Džingise, Timure, Envere i hiljade malih ukoljica i krvopilaca čija imena jedva da iko pamti. Činilo mi se da ova voda postoji samo za zemljopis i da se ne bi menjali nastavni programi, školski udžbenici i geografske karte.”
Zuko Džumhur, Pisma iz Azije, Mrtva voda Amurdarija