Jednog dana svi ćemo biti mrtvi ali oni koji nastave dalje da idu i vraćaju se prateći sopstvene korake oni nikada neće umreti
Kretanje po perjem posutom tlu izgovaranje rečenica poput
“Videla sam i gora mesta
Videla sam i bolje
Štošta sam videla…”
A sve što želiš je prijateljska ruka.
Da te podigne iz gliba, iz lepote.
Da te podigne…
Širom sam otvorila prozore, što gledaju na reku u kojoj deca uzimaju vodu a žene kamenjem tuku košulje svojih muževa. Deca, polunaga, grizu čudno voće, slatko do ushićenja i pevaju:
Jednog dana svi ćemo biti mrtvi
Ali oni koji nastave dalje
Da idu i vraćaju se prateći sopstvene korake
Oni nikada neće umreti
Zvaće se
Rembrant, Kolumbo,
Sanjala sam da postanem misionar
Sanjala sam da postanem plaćenik
Ruksak mi je bila lanena krpa
kao platnena patika na štapu.
Kad podignem pogled, oblaci se stvaraju uvek iznova. Podsećaju – na embrion, na otišlog prijatelja koji se opružen odmara. Ili na veliku ruku, saosećajnu kao proleće, koja bi ako bi joj naredili mogla da se ispruži i uzme onu lanenu vreću i sve što je sakupljeno u njoj – makar to bila i samo duša neke ideje – boja vode, težina brda.
Preveo Zoran Paunović
Izvornik Sakupljanje vune, Geopoetika, Beograd, 2015.