Simfonija ženskih glasova
Književna javnost se podelila kada je 2019. godine žiri odučio da Bukerovu nagradu dodeli i podeli između Margaret Atvud i Bernardin Evaristo. Upoređivanjem knjiga koje su nagrađene ova podela se samo produbljivala. Sa jedne strane su Svedočanstva kanadske literarne zvezde, a sa druge strane stoji Devojka, žena, drugo Britanke nigerijskog porekla.
Utisak koje je prevladao bio je da je Atvud nagradu dobila kao neka vrsta priznanje za životno delo, a ne za konkretnu knjigu. Jer, Devojka, žena, drugo je zaista odlična knjiga i nije ni čudno što je Evaristo zahvaljujući upravo ovoj knjizi postala prva tamnoputa žena afričkog porekla i prva tamnoputa Britanka afričkog porekla koja je dobila ovo priznanje.
Osma knjiga britanske književnice i univerzitetske profesorke kreativnog pisanja čije etničko poreklo dosta govori o sadržaju ove knjige. Naime, Evarista je rođena u Londonu. Bila je četvrto dete u porodici čija je majka, koja je nosila englesko, irsko i nemačko genetsko nasleđe, bila udata za Nigerijca rođenog u Kamerunu koji je emigrirao u Ujedinjeno Kraljevstvo i postao prvi tamnoputi odbornik afričkog porekla u lokalnoj skupštini. Njen deda sa očeve strane bio je Afrobrazilac koji se kao oslobođeni rob vratio u Nigeriju, dok je baka bila Nigerijka. Sa majčine strane vodi poreklo od nemačkog čukundede i irske bake. Možda sve ovo deluje zbunjujuće za prosečnog zapadnjaka, ali za narod u Srbiji koji ima bogato nasleđe izraza za rođačke veze ne bi trebalo da bude problema u razumevanju celog ovog etnički razgranatog porodičnog stabla.
Knjiga Devojka, žena, drugo prati živote dvanaest različitih Afroevropljanki u Britaniji. One pripadaju različitim generacijama, razlikuju se i po društvenom poreklu i statusu, seksualnosti, rodu, obrazovanju i životnim ciljevima. Svaka od junakinja ima „svoje“ poglavlje u kome se pojavljuju i likovi iz drugih priča čija su iskustva i životi različiti.
Tu je, na primer, Ama, lezbijka, dramaturškinja, levičarska aktivistkinja i feministkinja šezdesetosmaške generacije pobunjenika čija premijera predstave je i okosnica cele knjige. Pored nje tu je i njena ćerka Jaz totalno uronjena u woke kulturu i dete novog doba, Amina ljubavnica Dominik koja u Americi odbacuje socijalističke ideje i prihvata kapitalistički pristup umetnosti i aktivizmu, nebinarno Morgan koje na internetu traga za svojim rodnim identitetima, poslovna žena Kerol koja u uspešnoj karijeri traži beg od bede i traumatične prošlosti, sredovečna učiteljica Penelopi nezadovoljna svojim dosadnim životom…
Mnoge od ovih junakinja su bliske prijateljice, ljubavnice, rođake… dok druge samo prisustvuju istoj predstavi te večeri ili se raspravljaju na društvenim mrežama.
Život u patrijarhalnom društvu za svaku od junakinja donosi različite dileme i probleme. Postavlja se pitanje da li bi one trebalo da osećaju bes prema društvu koje ne razume njihove potrebe čak i kada je razlog tome neznanje, a ne loša namera. Pitanje svetonazora je takođe značajno. Jer sve one su, na neki način, ledolomke u novim društvenim okolnostima. Nemaju uzore i smernice koja valja slediti. U takvim situacijama izgleda kao da su same na svetu i da su ih izdali i izneverili i oni najrođeniji i najbliži.
Prožimanjem priča pojačava se efekat empatije. Jer ako nam se učinilo da je neka od junakinja ispala loša u jednoj priči, tek kada pročitamo priču pisanu iz njene perspektive možemo shvatiti i razumeti motive i razloge takvog delovanja. Čitanje svakog narednog poglavlja okončavamo sa sasvim novom uglom posmatranja na ranije događaje i likove.
Druga stvar koju nam je ukrštanje priča donelo jeste osećaj zajedništva ili makar težnja ka njemu. Boja kože, ma koliko tamna ili bleda bila, nosi određen nivo povezanosti i solidarnosti tako da u odnosima među junakinjama, uprkos svim razlikama, ipak postoji određena međusobna bezuslovna podrška.
Knjiga je pisana u hibridnoj formi između proze i poezije. Redovi koje ispisuje Evaristo su dugi, poput onih koje nam nude Volt Vitman ili Alen Ginsberg, i bez tačke na njihovom kraju. Ova opuštenost u formi celoj priči daje posebnu živost. Zato bi za poseban ugođaj čitanja srpskog izdanja, koje je nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, trebalo zahvaliti prevoditeljki Arijani Božović koja je majstorski prepevala ovo delo.
Devojka, žena, drugo nije samo knjiga o aktivizmu i feminističkoj i svakoj drugoj životnoj borbi. U pitanju je i sjajno napisana i duhovita knjiga o ljubavi, knjiga koja slavi sam život i radost življenja, knjiga ispunjena pijetetu prema mašti i imaginaciji.
Piše: Milan Aranđelović/Bookvar
