U ljubavi, kao i u literaturi, simpatije ne zavise od naše volje; pri svem tom, potrebno je proveriti ih, pa razum u njima dobija docnije svoje mesto.
Prave simpatije su odlične, jer obuhvataju oba — lažne su za preziranje, jer su samo jedno, manje urođena ravnodušnost, koja vredi više od mržnje, nužni nastavak gluposti i razočaranja.
Zato ja prihvatam i divim se drugarstvu ukoliko je zasnovano na suštinskim odnosima razuma i temperamenta. Ono je jedna od svetih manlifestacija prirode, jedan od mnogobrojnih primera osveštane poslovice: snaga je u jedinstvu.
Isti zakon iskrenosti i bezazlenosti treba da vlada i u antipatijama. Ima, međutim, ljudi koji, nepromišljeno, stvaraju sebi i mržnje kao i divljenja. To je vrlo nesmotreno; to znači stvarati sebi neprijatelja — bez preimućstva i bez koristi. Hitac koji promaši ne manje zada ranu u srcu takmaca kome je bio namenjen, ne računajući i to da može levo ili desno raniti koga od svedoka borbe.
Jednog dana, za vreme časa mačevanja, dođe neki poverilac da me uznemirava; pojurih ga niza stepenice fleretom. Kad se vratih, učitelj mačevanja, miroljubivi neki džin koji bi me oborio na zemlju samo kad bi duhnuo na mene, reče mi: „Kako vi rasipate antipatiju! Vi, pesnik! filozof! pih!” — Izgubio sam vreme preduzimajući dva juriša, bio sam zadihan, postiđen i prezren još od jednog čoveka, — poverioca, kome nisam pričinio veliko zlo.
Odista, mržnja je dragoceni napitak, piće skuplje od onog Borđija, — jer je sačinjeno od naše krvi, našeg zdravlja, našeg sna i od dve trećine naše ljubavi! S tim pićem treba postupati kao tvrdica!
Iz knjige Šarl Bodler, Odabrana proza, (Nolit, 1957)