Književnica Megi O’Ferel trenutno je aktuelna usled uspeha ekranizacije njene knjige Hamnet, čiji je i koscenarista. Portret jednog braka takođe je odličan roman u formi istorijske fikcije, a bavi se šturom činjenicom o braku Lukrecije de Mediči sa Alfonsom d’Este, koji je sklopljen 1560. godine i trajao malo više od godinu dana, okončan njenom smrću. Roman se ne drži previše za istorijske činjenice i interpretira ih sa slobodom, ali uspešno daje uvid u duh renesanse kao epohe. Ograničava se na položaj žene u tom vremenu i prilike u kojima su živele.
Piše: Amalija Komar
Brak Lukrecijinih roditelja, Kozima i Eleonore Mediči bio je skladan i premda veoma plodan, smatran uspešnim po kriterijumima njihovog vremena. Lukrecija je vaspitavana kao i većina plemkinja, dobija solidno obrazovanje, te još kao dete, pokazuje inteligenciju za poštovanje. Buntovna je, ne voli majku i vezana je za dadilju. Kada njen otac sticajem okolnosti u zamku zatoči tigricu, osetiće snažnu empatiju prema njoj.
Renesansne plemićke devojke nikada ne ostaju same. Uvek imaju pratioca, posmatrača, nadzor. Seksualnost shvataju kao užas i mučnu obavezu što će je jednog dana imati prema mužu. To su prisile koje su već u Lukrecijino doba postale kontraproduktivne i za one koji su ih izmislili. Žene su postale toliko užasnute sopstvenim telom da odbijaju odnose i sa sopstvenim mužem, što se pretvara u problem.
Otud je umetnicima onog vremena, pre svega slikarima, dat signal da liberalizuju predstavu žene. U početku su Madone slikane u crvenom a ne plavom kako je bio običaj do tada, stidljivo ističući atribute Venere, kojoj se ta jarka boja pripisivala. Botičelijeva Venera koja se rađa iz školjke, bez odeće, zaista prelepa slika, izazvaće skandal. Ali taj sklandal je dobrodošao.
Radnja romana se odvija retrospektivno: Lukrecija je zatvorena u kuli njenog muža, čekajući zapravo da je ubije. Seća se detinjstva, ranijih bračnih prizora, stare i nove porodice. Alfonso je sterilan i dobrim delom svestan toga. Okriviće Lukreciju i gledati da je se oslobodi. Zajednica je nastala pre svega usled plodnosti braka njenih roditelja, te se od toga mnogo očekivalo. Čak je i njena starija sestra prvo bila verena za Alfonsa, ali na žalost umrla pre sklapanja braka.
Prema O’Ferel, majka devojaka je na svaki način htela da se domogne teritorije koje bi joj porodica d’Este ustupila usled sada Lukrecijine zajednice. Prema Kozimu zadržava istorijsko poštenje utoliko što navodi basnoslovan miraz koji je za kćer dao. Iz toga se može zaključiti da je pokušao da je zaštiti, a to odgovara i istorijskim činjenicama koje su dostupne. Postoji i Lukrecijin portret, gde deluje kao elegantna intelektualka čvrstog stava. Ubistva na kakvo se Alfonso prema romanu spremao, skoro da su bila normalna u to doba. Žena je bila potpuno nezaštićena.
Tek u braku ta petnaestogodišnja devojka oseća luksuz povremene samoće, boravka bez nadzora. Uvek je imala dara za slikanje, pa krišom crta. Namere muža su joj vrlo brzo postale jasne, tako da priča ima i sablasnu atmosferu. Lik Alfonsa je odlčno dat, kroz neverovatnu dvoličnost u kojoj su se smenjivale ljubaznost i tiranija. Njegova amoralnost, po kojoj je renesansa poznata, na ivici je ludila, šizofrenije. To tako danas izgleda, kada je surovost te vrste delimično neshvatljiva. Maltretira majku i sestre, za šta postoje realni interesi (sumnjivo opravdanje), a sopstvenu ženu se sprema da ubije.
Tokom trenutka samoće Lukrecija sreće mladića kome će spasiti život jer zna lek za kolaps u koji je upao. On je zapravo slikarev pomoćnik (u knjizi je taj slikar Bronzino), najmljenog od strane Alfonsa da naslika Lukrecijin portret. Taj neobičan događaj možda će otšrkinuti vrata za neki drugi razvoj priče od onog o kom nas istorija tako šturo obaveštava.
Roman je pisan u skoro klasičnom stilu, prepun boja i živopisnih likova. Ne može da nas poštedi surovosti tog vatrenog ambijenta. Asocira na Lulkrecijinu venčanu haljinu od pravog zlata, blistavu i beskrajno tešku, u kojoj se devojčica guši, ali čvrsto drži.
Roman je izdala Laguna 2023. godine, u prevodu Branislave Radević -Stojiljković.