Ali ako ne možemo da predvidimo ono što će biti, imamo bar pravo da zamišljamo ono što želimo da bude. 1948. i 1976. godine Ujedinjene nacije su objavile dugačke liste ljudskih prava; ali ogromna većina čovečanstva, jedino ima pravo da gleda, sluša i ćuti. Šta ako počnemo da vežbamo nikad proklamovano pravo da sanjamo?
Eksperimentiranje ih je udaljavalo od bliskih osoba, pa su svoje najdublje strahove, najmračnije misli i fikcije prenosili na papir i stvarali velika književna djela kojima se i danas divimo.
Ne treba da od zaljubljenosti načinite osnovu života. Ona je plemenito osećanje, ali, ipak, samo osećanje. Ni za jedno osećanje ne možemo da tvrdimo da će večno trajati.
Kad su čizme bile gotove, mačak ih navuče, uze vreću, naspe u nju malo žita, a pri vrhu namjesti uzicu da se vreća može svezati, pa je zabaci na rame i ode na dvije noge kao čovjek.
Ima iskustava koja ne možeš više preživeti. Posle njih, osećaš da, ma šta radio, više nema nikakvog značenja. Pošto si dotakao granice života, pošto si živeo s očajem, sve što nude te opasne margine, svakodnevni gest i obična težnja gube svaki čar i zavodljivost. Ako ipak živiš, to je zahvaljujući moći objektivizacije koje se oslobađaš kroz pisanje od beskončne napetosti. Stvaralaštvo je vremenski spas iz kandži smrti.
