Pokušavam spavati, ali se svako malo dižem s poda, idem u njenu sobu i gledam je kako diše, kako je obraz podbočila rukom, kako je zgurala deku, kako joj noga visi preko ruba kreveta, kako na stoliću drži neku moju pradavnu sliku, kako su joj se po čelu nakupili znojni biseri i ja ih dahom hladim...
Dakle, pisci, jednostavno ne vređaju jedni druge na način na koji smo navikli u našim svakodnevnim životima. Vređa se i danas ali, čini se, da se te uvrede ne mogu uporediti sa žestokim uvredama iz prošlih vremena. Razumljivo je, naravno, da pisci mogu izraziti svoja osećanja na upečatljiviji način s obzirom na prirodu njihove profesije. A takođe ima smisla verovati da su stanja onih koji su dopustili sebi da tako izraze mišljenje o drugima, koji se bave istim poslom kao i oni – samo lošije, po njihovom mišljenju – neka od najfrustrirajućih koja znamo. I zato ćemo oprostiti našim dragim piscima njihove ozlojeđenosti. Sledi izbor od trideset žestokih uvreda koje su oni upućivali jedni drugima.
Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.
Religija iranskih plemena sačuvala je dosta bogatu književnu baštinu, odnosno zaostavštinu u kojoj visoko i važno mjesto zauzima kompleks svetih spisa pod nazivom Avesta
