Mika Antić: O ljubavi i još ponečem
Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.
Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopste, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijh. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete.
Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete.
Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak. Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas.
One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta.
Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
Mika Antić, Plavi čuperak - predgovor
