Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čovjeka, koji se u sjećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vrijeme nikad ne može izbrisati.
“Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čovjeka, koji se u sjećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vrijeme nikad ne može izbrisati.
Bučne velike trenutke života čovek češće obnavlja, svakom zgodom ih oboji, preslika…zanimljivi veliki trenuci polako blijede, izumiru za vinskim stolom u dimu cigareta.
Samo su oni trenuci, o kojima se ne može pričati, vječni. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život…..”
***
“Osećao sam da mi opasnost sve više preti. Bio sam već napolju u širokoj dubokoj reci,koja mi se pričinila beskrajna kao more. Od straha nisam video ni obale,koja je ionako bila jako udaljena. A vrtlozi su se javljali jedan za drugim i sve besnijim udarcima vrteli čamac. Posle svakog udarca bilo je sve više i više vode u čamcu. Onda je čamac pošao sasvim mirno,ali mnogo brže. Kao da se spasavao,kao da je i on osećao opasnost. Ali to je samo struja bila brža,koja ga je vukla sa sobom i nosila,nosila.
Znao sam da ta brza vožnja neće moći dugo trajati,jer nizvodno od pristaništa vrtlozi su još jači.
Počeo sam vikati. Na dalekoj obali,na jednoj uzvišici neki čovek kosio je travu. Čuo je moje dozivanje,dugo je za mnom gledao,ali nije potrčao sa brežuljka da mi pomogne. Vreme,koje bi izgubio,vredelo mu je više nego jedan ljudski život. Možda i nije shvatio opasnost u kojoj se nalazio moj čamac i moj život.
Cestom je projurio jedan kamion,ali bio je tako daleko da je izgledao malen kao klupica. Prepoznao sam ga:bio je to kamion za mleko s imanja. Vikao sa,ali od buke motora šofer nije mogao čuti. Ubrzo je nestao u oblaku prašine.
Tada se na drugoj obali pojavio govedar,stao je,čuo je moje dozivanje,okrenuo se i hteo potrčati prema pristaništu da pozove u pomoć,ali tek što se okrenuo,krave mu se razbežaše. Vratio se i terao ih u čopor. Hteo je pomoći,ali nije mogao. Za njega bi bila velika nesreća da su mu se krave razbežale.
A mene je struja nosila dalje. Snažan tok velike mutne vode šumeo je strašnom hukom,u čamcu se nakupilo sve više vode i bio sam se već približio onom mestu gde počinju najveći vrtlozi. Bio sam dobar plivač,ali sam znao da se na tom mestu ljudske ruke ne mogu meriti s vodom.
Bio sam promukao,a grlo mi se osušilo od vike. Već me je i snaga skoro napustila,kada preda mnom iskrsnu jedan brod,mali rečni parobrod,koji je plovio prema pristaništu…”
“…Tada sam prvi put osetio da društvo ne voli ljude koji su se našli u nevolji. Ako im i pomogne,mrzi ih i ljuti se na njih…”
***
Sledećeg dana smo krenuli na put.Natrag u Honolulu, na drugi kraj zemaljske kugle.Majci sam rekao da ću sledeće godine opet doći.
Svi su izišli na stanicu.Ja sam se nagnuo kroz prozor voza i mahao maramicom.
Moja majka je stajala tamo kraj praznog koloseka okrenuvši glavu u neodređenom pravcu za vozom koji je odlazio.Stajala je tamo nepomično,samo su joj se naočare svetlucale.Sada je nisu pridržavali niti Roza,niti Đula.
Dvadeset i osmi septembar,sedam sati uveče.
U Hedešhalamu su mađarski carinici sišli sa voza i austrijski kondukter je već prošao kroz hodnik.
Tada me je nešto potreslo do dna duše.Okrenuo sam lice i rukom mahnuo Dženifer da izvede Endrjua iz odeljka.Dženifer je osetila o čemu se radi.Izvela je Endrjua u hodnik da u tom času ne vidi svog oca.
Od jecanja mi se treslo celo telo.Znao sam da nikada više neću videti svoju majku i svoj rodni kraj.
***
Moj se život sastojao pod samih posrtaja i polovičnosti, sada oko mene leži bezbroj praznih i besciljnih misli, ali neka ti nikada ne smeta ako kasnije otkriješ besciljnost tih misli, neka ti nikada neuspeh ne oduzme radost, jer nije uspeh važan nego put na kojem za njim težiš. Ne traži poslednji uzrok stvari, ne istražuj njihovu tajnu, jer je ona tamna i prazna. Sjaj sitnih stvari je to što životu daje toplinu. I ne meri život po tome što traje deset, dvadeset godina, više ili manje, to je ionako svejedno uporedjujući koliko dugo nisi postojao i koliko te dugo neće biti.
Ne pokušavaj izaći iz kruga u kome ti je određeno da živiš. Veruj da zagonetne sile slučajnosti zavise od tebe, da ti znaš upravljati njima. Izgubiš li tu veru, napast će te slučajnost i smrviće te.
Slučaj smatraj uvek svojim slugom, onda ako je to samo iluzija.”