Foto: Google
Što god se dogodi, dogodi se onom drugom Borhesu.
Ja se šetam po Buenos Ajresu zastajkujući, možda mehanički, da osmotrim svod neke kapije i vrata s kovanim gvožđem; vesti o Borhesu stižu mi poštom, a nailazim na njegovo ime u profesorskim konkursima iliu biografskim leksikonima.
Volim peščane satove, mape, topografiju XVIII veka; etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu: onaj drugi voli iste stvari, ali to ispoljava na tako tašt način kao neki glumac.
Preterao bih kada bih rekao da se nalazimo u neprijateljstvu: ja živim, predajem se životu da bi Borhes mogao stvarati svoja dela, koja me opravdavaju pred svetom.
Ne košta me da priznam da je on napisao po neku vrednu stranicu, ali ti listovi ne mogu me spasti jer dobro više možda ne pripada nikome, čak ni njemu, već jeziku ili tradiciji.
Što se ostalog tiče, meni je suđeno da se zauvek izgubim da bi samo neki trenutak mene preživeo u onom drugom.
Malo-pomalo ljudi mu u svemu čine ustupke mada je meni dobro poznat njegov perverzni običaj izmišljanja i preuveličavanja.
Spinoza je shvatio da sve što postoji teži da očuva svoju suštinu; kamen želi da večno bude kamen, a tigar da večno bude tigar.
Ja ću ostati u Borhesu a ne u sebi (ako sam ja uopšte neko), mada se manje prepoznajem u njegovim knjigama no u mnogim drugim delima ili tananom zvuku gitarinih struna.
Pre mnogo godina, pokušao sam da ga se oslobodim prelazeći s mitologije predgrađa na igru s vremenom i beskrajem; ali sada su to Borhesove igre te ću morati da smislim nešto novo.
Moj život se tako pretvorio u bekstvo, ja sve gubim, sve pada u zaborav ili prelazi onom drugom.
Ne znam koji je od nas dvojice napisao ovaj zapis.