Šta da radim sa svojom srećom? Kako da je sačuvam, sakrijem, zakopam, da je nikad ne izgubim?
Volela bih da je današnji dan poslednji dan. Uvek želim da vrhunski trenutak bude i poslednji. Gotova sam sa sobom, sa svojim žrtvovanjem i sažaljenjem, s onim što me okiva. Počeću ispočetka. Hoću strast i zadovoljstvo, buku i pijanstvo, i sva zla. No, moja se prošlost otrkiva neumoljivo, kao tetovaža. Moram sazdati novu ljušturu, navući nove kostime.
Šta da radim sa svojom srećom? Kako da je sačuvam, sakrijem, zakopam, da je nikad ne izgubim? Želim da padnem na kolena kada se spusti na mene kao kiša, povežem je čipkom i svilom, i ponovo privijem uza se.
Sinoć je rekao: – Prebogat sam jer imam tebe. Osećam da će se između nas nešto uvek zbivati, da će uvek biti novina, promena.
Gotovo je rekao: “Bićemo vezani i zanimati se jedno za drugo i posle onoga što nas u ovom trenutku vezuje.” Na tu pomisao srce mi se steglo i poželela sam da dodirnem njegovo odelo, njegovu ruku, da se uverim da je tu i, za sada barem, sav moj.
Za večerom sam bila prirodna, zato što sam bila srećna.
Žene uvek umišljaju da će, ako budu imale moje cipele, haljinu, frizuru, moju šminku, izgledati kao ja. Pojma one nemaju kakvo je tu veštičje umeće potrebno. Pojma one nemaju da ja nisam lepa, nego da samo tako delujem u određenim trenucima.
Vino nas sve povezuje: Henrija, mene, restoran, ulicu i svet.
Za ironiju je što sam najdublje iskustvo svog života doživela, ne u trenutku gladi za dubinom, nego za zadovoljstvom. Čulnost me proždire. Manje me zaokuplja dubina i ozbiljnost, ali baš to i opčinjava Henrija, te krajnosti koje još nije doživeo u ljubavi.
Odomak iz dnevnika Vatra