Sit sveta! Žalosno zaista: sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi? Zar je sve umrlo? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka?
„Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? Nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i do mile volje okiva sebi srce… Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći: sit sam sveta!
Sit sveta! Žalosno zaista: sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi? Zar je sve umrlo? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka?
Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da primenim.“
Gistav Flober, Pisma