Kako je sve daleko!
Ne znam zašto treba nešto činiti na ovom svetu, zašto treba imati prijatelje i težnje, nade i snove. Hiljadu bih puta više voleo da se povučeš u neki udaljeni kutak sveta, gde ništa od onog što čini buku i komplikacije ovog sveta nema nijedan odjek! Odustavši od kulture i ambicija, da li bismo izgubili sve, ne dobivši ništa? No, šta se dobija na ovom svetu? Ima onih za koje nijedan dobitak nema važnost, koji su neizlečivo nesrećni i sami. Svi smo zatvoreni jedni za druge! I kada bismo bili otvoreni da primamo sve od drugog ili da mu čitamo dušu do dubina, koliko bismo osvetlili njegovu sudbinu? Toliko smo sami u životu, da se pitaš nije li samoća agonije simbol ljudskog postojanja. To je znak velikog nedostatka htenja da se živi i umre u društvu. Postoje li milovanja u poslednjim trenucima? Hiljadu puta je bolje umreti sam i napušten, kada te niko ne vidi i kda možeš da se ugasiš bez teatralnosti i poze. Gadim se ljudi koji se u agoniji savladavaju i nameću sebi stavove da bi ostvarili utisak. Suze peku, osim u samoći. Svi koji u agoniji teže da se okruže prijateljima čine to iz straha ili nemogućnosti da podnesu konačne trenutke. Oni hoće da zaborave smrt u glavnom trenutku. Zašto nemaju beskonačnu hrabrost, zašto ne zaključaju vrata da bi podneli lude senzacije lucidno u strahu s one strane svake granice?
Toliko smo odvojeni od svega! Nije li sve što postoji nedostupno? Najdublja i najorganskija je smrt od samoće, kada je sama svetlost načelo smrti. U takvim trenucima si odvojen od života, od ljubavi, od smeha, od prijatelja, čak i od smrti. I, paradoksalno, pitaš se postoji li išta drugo osim ništavila i ništavila sveta.
Emil Sioran