Drama nesanice je ovo: tu vreme ne prolazi.
Za nekoga ko pati od nesanice, od trenutka odlaska u krevet noću do buđenja ujutru sve je neprekidno, nema prekida. Što znači, nema potiskivanja svesti. Sve se vrti oko toga. Dakle, umesto da započinjete novi život, u osam sati ujutro čini vam se kao da je osam uveče. Noćna mora se na neki način neprekidno nastavlja, a ujutro šta početi? Pošto nema razlike od prethodne večeri taj novi život ne postoji. Ceo dan je suđenje, to je kontinuitet suđenja. Dok svi jure prema budućnosti, vi ste van toga. Dakle, kada se to prolongira mesecima i godinama, to izaziva nasilnu promenu smisla stvari, poimanja života. Ne vidite kojoj budućnosti biste se radovali, jer nemate budućnost. I zaista smatram da je to najstrašnije, najviše uznemirujuće, ukratko glavno iskustvo mog života. Postoji i činjenica da ste sami sa sobom. Usred noći svi spavaju, vi ste jedini koji je budan. Odmah nisam deo čovečanstva, živim u drugom svetu. A to zahteva izuzetnu volju da se ne podlegne…
Vidite, postoji banda ljudi koji pate od nesanice, postoji vrsta solidarnosti, u redu, kao ljudi koji imaju istu bolest. Odmah se razumemo jer znamo tu dramu. Drama nesanice je ovo: tu vreme ne prolazi. Ispružili ste se usred noći i više niste u vremenu. Niste ni u večnosti. Vreme prolazi tako sporo da postaje mučno. Svi mi, živi, povučeni smo vremenom jer smo u vremenu. Kad tako ležite budni, van ste vremena. Dakle, vreme prolazi van vas, ne možete to da nadoknadite…