Čovek je oduvek koristio simbole da bi vlastite težnje i spoznaje sačuvao od zaborava. Simbol je bio i jeste vezan za različite aspekte ljudskog života: za pojam harmonije, smrti, večnosti, ljubavi, kreacije, besmrtnosti, itd. Zbog toga on ne predstavlja samo nasleđenu kulturnu baštinu prošlosti, već i način izražavanja i komuniciranja čoveka danas.
Koje su karakteristike simbola
Prema formi, simbol može biti reč, slika, situacija, ili bilo koja forma iz života prirode i čoveka, univerzuma. Prema sadržaju, simbol poseduje više od direktnog značenja forme. Njime predočavamo pojmove koje ne možemo u potpunosti odrediti i shvatiti. Simbol je, na neki način, šifra tajne koja u sebi skriva određenu istinu o čoveku, prirodi, o zakonima postojanja. To su sadržaji koji poprimaju ulogu simbola, jer rečima ne možemo u potpunosti da izrazimo ni njihovo bogatstvo, ni dubinu, ni različite aspekte.
Pri susretu sa simbolom često se pitamo o njegovom značenju i, nezavisno od vlastitog iskustva ili znanja, osećamo važnost tog značenja. Ono nas neshvatljivo dira, bez obzira na to pripada li simbol nekoj minuloj kulturi, umetnosti, ili snu koji smo upravo sanjali.
Tu se krije još jedna bitna karakteristika simbola: osim što poseduje vlastitu sadržajnu vrednost, takođe sadrži i različite nivoe značenja, zavisno od osobe koja se s njime susreće. Zato je simbol vrsta maske, zaklona pojma.
To je veoma važno znati zbog čestog običaja da se simbolu pridaje fiksna jednoznačnost, uzimajući kao objašnjenje samo jedan od mnogih aspekata koje simbol poseduje. Takva površna tumačenja ne samo da osiromašuju sadržajno bogatstvo simbola, nego ga zapravo čine mrtvom formom u odnosu na različite posmatrače.
Moderna psihologija smatra da su simboli šeme koje stavljaju u pokret čitavu psihu čoveka. Naime, čovek se susreće ne samo s mnogostrukim značenjima određene forme, već ih stavlja u određeni odnos s drugim pojavama i samim sobom. Na taj način, on u psihu uvodi novi poredak mnogostrukih dimenzija.
Prilikom doživljaja jednog aspekta simbola, u njemu se već nazire sledeći, još neotkriveni aspekt koji ponovno zahteva čovekovu unutrašnju aktivnost. Tako se s pravom može reći da je simbol čuvar tajne iza koje se skriva još jedna, zatim još jedna i tako dalje, u beskraj…
Govoreći o mandali i lavirintu kao o simbolima, pristupamo im kao kompleksnim sadržajima iz kojih ćemo naglasiti odnos: skriveno i vidljivo u čoveku; psiha i delovanje psihe na delo, život čoveka.
Mandala
Za stare civilizacije mandala je bila jedan od načina ostvarivanja veze čoveka s prirodom i sa samim sobom. “Ostvariti vezu” značilo je upoznati prirodne zakone koji istovremeno vladaju u čoveku i u svetu koji ga okružuje. Ostvariti vezu značilo je i upoznati sebe kao celovito biće, i vlastiti život uskladiti sa životom prirode kao celine.
Pojam “mandala” sadržavao je ideju harmonije unutar makrokosmosa – svemira i mikrokosmosa – čoveka, harmonije koja se procesom življenja ostvaruje u čoveku i u prirodi. Forme mandale izražavale su viziju ove ideje i zato nikada u istoriji nisu konstruisane dve iste mandale.
Reč mandala znači krug ili “ono što okružuje”, a njeno značenje sadrži i osnovne karakteristike forme: niz različitih simboličkih likova i prikaza koji su smešteni u formu kruga ili četvorougla oko središta.
Mandala kružnog oblika naziva se još i univerzalna mandala. Prikazuje sliku koja se širi oko duhovnog centra sveta. Izražava viziju zakona u makrokosmosu – svetu.
Četvorougao kao krajnji okvir mandale vezan je uz sliku čoveka – mikrokosmosa. Takve mandale izražavaju strukturu jezgra ljudske duše i nazivaju se individualne mandale.
Središte je zajednička komponenta individualne i univerzalne mandale. Simbolizuje počelo, apsolutnu stvarnost koja daje inicijalni impuls života univerzumu i svim njegovim delovima, pa i čoveku.
Središte je žarište, polazište svih procesa: od jednostrukog ka mnogostrukom, od unutrašnjeg ka spoljašnjem, od neizraženog ka izraženom. Svi ovi vidljivi i nevidljivi životni procesi vraćaju se ponovno svom izvorištu u traženju jedinstva. Središte označava magnetsku tačku čoveka i sveta; “sveti grad” – spoj težnje i ostvarenja evolucijskog puta.
Forme mandale, kroz istoriju civilizacija zadržavajući svoje osnovne komponente, sadržavale su i simbole karakteristične za pojedinu civilizaciju. Danas ovaj simbol možemo da posmatramo kroz specifične simboličke prikaze Indije, Kine, Tibeta, Južne i Srednje Amerike, hrišćanstva, islama. Čitave kulture ogledale su se u različitim varijantama ovog simbola. Čak su i mnoge građevine i čitavi gradovi bili sagrađeni u formi mandale.
Konstruisanje mandale je za čoveka nekad imalo svoju svrhu: usmeravanje svesti na duhovnu dimenziju u čoveku i prirodi, te prepoznavanje i življenje večnog zakona. Mandala je zbog toga bila sredstvo harmonizovanja i jačanja unutrašnjeg bića.
I za čoveka danas mandale su zadržale svoj smisao. Radom K.G. Junga ispreplele su se drevna misao i savremena nauka. Proučavajući mandale koje su se javljale u crtežima i snovima njegovih pacijenata, K.G. Jung zaključuje da one izražavaju stanje u kome se nalazi psiha, i da su istovremeno sredstvo komunikacije svesnog i nesvesnog, koje u posmatraču budi vedrinu i osećaj da život ima svoj red i smisao.
Koristeći se formama mandale u psihoterapiji, on ih posmatra kao “instrumente uz čiju se pomoć u postojanje uvodi poredak”. Zbog toga, kao definiciju mandale navodi stih iz Geteovog Fausta: “…oblikovanje, preoblikovanje večnog smisla, večni razgovor.”
Lavirint
Prema formi, on predstavlja splet puteva među kojima postoji samo jedan kojim se može doći do središta lavirinta ili do njegovog izlaza. Mitološki, on predstavlja građevinu uz koju je vezan grčki mit o Tezeju:
Tezej, prestolonaslednik Atine, odlučuje da svoju zemlju spase od strašnog danka koji su prisiljeni da daju kralju Minosu. Svake devete godine, sedam mladića i sedam devojaka mora da ode na Krit, gde ih Minos zatvara u lavirint u kome ih proždire Minotaur, čudovište, pola čovek-pola bik. Tezej, s namerom da ubije Minotaura, odlučuje da ode zajedno sa odabranim mladićima i devojkama. Pre polaska zavetuje se i moli za pomoć boginju ljubavi, Afroditu.
Na Kritu mu pomoć pruža Arijadna, kćerka kralja Minosa, koja se u njega zaljubljuje i daruje mu oružje i klupko konca. Tezej u lavirintu obeležava put koncem, pronalazi Minotaura, ubija ga i obeleženim putem pronalazi izlaz…
Lavirint na podu katedrale u Šartru
Jedno od objašnjenja lavirinta kao simbola krije se upravo u ovom mitu. Tezej, Minotaur i lavirint predstavljaju odnos skrivenog i vidljivog čoveka, njegove pozitivne i negativne potencijale. Sadržaj mita predstavlja još jedan aspekt lavirinta: put i proces harmonizovanja čoveka, kao i opasnosti koje na tom putu nužno susreće. Forma lavirinta prikazuje ljudsku psihu i njenu dvojaku prirodu. Zamršeni splet emocija, nagona, predstava u kojima živi Minotaur, čudovište, animalni deo psihe. U isto vreme, lavirint poseduje i najveće bogatstvo – središte koje u sebi sadrži ljudsku bit, istinskog čoveka; spoj neba i zemlje – “više ja”.
Mitski lavirint predstavlja stanje psihe kojom vlada Minotaur. Tu je prikazana ona strana psihe koja podstiče animalnu prirodu čoveka i koja u jednom trenutku može postati samostalni pokretač ljudskog delovanja.
Ali, sam čovek je onaj koji treba da odabere kvalitet vlastitog življenja i zbog toga Tezej, čovek – heroj u grčkom mitu, odlučuje da ubije Minotaura.
Ova borba predstavlja borbu između plemenitog i profanog, dobra i zla unutar čoveka. Obe strane su podjednako jake i ishod borbe je uvek neizvestan.
Smrt Minotaura znači smrt nižeg bića u čoveku. Tezejeva pobeda oslobađa psihu – lavirint njegovog negativnog uticaja. Predstavlja pobedu čoveka nad samim sobom, unutrašnje pročišćenje, harmonizaciju.
Ali, Tezej svoju borbu nije vodio potpuno sam. Put do središta i izlaza iz lavirinta pronalazi uz pomoć niti konca koji mu poklanja Arijadna. Ona predstavlja odraz Tezejevog zaveta Afroditi – ljubavi. Ljubav u ovom aspektu ne znači emocionalni odnos, već predstavlja životnu snagu, fenomen “čuda”, mudrost duše koja vodi čoveka na putu ostvarivanja vlastitog smisla. Sledeći ovu nit vodilju, iz mitskog lavirinta izlazi novi čovek, gospodar vlastite unutrašnjosti, onaj koji je došao do vlastitog središta i potčinio “višem” svoje “niže ja”.