Hajde devojko“, reče joj Tanzen, ne premišljajući se ni trenutak. Podigavši je u naručje, preneo ju je na drugu stranu, preko blata.
(Japanska narodna priča iz antologije Šum bambusa, Liber, Beograd, 2010)
Kiša je neprestano padala dok su Tanzen i Ekido zajedno putovali blatnjavim putem. Zašavši za krivinu, naišli su na lepu devojku u svilenom kimonu sa pojasom, koja nije mogla da pređe na drugu stranu puta.
„Hajde devojko“, reče joj Tanzen, ne premišljajući se ni trenutak. Podigavši je u naručje, preneo ju je na drugu stranu, preko blata.
Ekido nije progovorio ni reči, sve dok kasno te večeri nisu stigli u hram u kome je trebalo da prespavaju. Potom više nije mogao da izdrži. „Mi kaluđeri ne prilazimo ženama“, rekao je Tanzenu, „pogotovu ako su to lepe i mlade devojke. To je opasno. Zašto si ono učinio?“
„Ja sam devojku ostavio tamo“, odvratio mu je Tanzen, „a zar je ti još uvek nosiš sa sobom?“
Mala prodavnica retkosti