Siva ekonomija nam govori da je država skupa i beskorisna
U Srbiji nije bilo predsednika vlade koji nije najavljivao oštru borbu protiv sive ekonomije i nije bilo predsednika vlade koji, skupa sa svojim resornim ministrom, nije tu borbu završio na štitu.
Sada, evo, i ministar za rad i razna pitanja najavljuje oštru borbu protiv rada na crno. Zašto je ta borba do sada bila neuspešna i zašto će to biti i ubuduće?
Iz dva razloga: prvo, u sivoj ekonomiji se okreće veliki novac i iza nje stoje snažni interesi i, drugo, siva ekonomija je neka vrsta socijalnog amortizera. Ona obezbeđuje radna mesta, a time i priliku nezaposlenima da pribave sebi sredstva za život. Svi dosadašnji predsednici vlada su to dobro znali, pa su zato, uprkos svojoj retorici, ovu vrstu ekonomije prećutno i tolerisali.
Ministar, stiče se utisak, smatra da radnici ulaze u sivu ekonomiju zato što nisu svesni svojih prava. Šta reći na ovo? Ako su mogućnosti zaposlenih u sivoj ekonomiji, ali ne samo u njoj, da zaštite svoja prava minimalna ili nikakva, to ne znači da oni nisu svesni svojih prava. Uostalom, zašto se o tome ministar ne raspita kod ljudi koji rade na crno.
Sledeće reči našeg ministra deluju zaista komično. On poručuje da država želi da radnicima obezbedi dostojanstven rad, svejedno da li rade u državnoj ili privatnoj firmi, kod domaćeg ili stranog poslodavca.
Za pohvalu je ministrova sklonost fantastičnoj prozi. Ali, o kakvom se dostojanstvenom radu u Srbiji može govoriti kada dojučerašnji predsednik vlade, na pritužbu da radnici ne mogu ići na zahod, jer su prisiljeni nositi pelene, odgovara: šta hoćete, da rasteramo investitore?!
Bože sačuvaj i zaštiti, grešne li primisli. Naravno da ne želimo da rasteramo investitore. Zapravo, želimo ih u što većem broju. A da bi investitori došli mi, evo, istog trena odustajemo od svakog dostojanstva, od svakog socijalnog prava, od svakog ekonomskog standarda, od svake pristojne nadnice.
Najvažnije je, nastavlja ministar, da radnici prijavljuju nepravilnosti.
Kome? Državi i njenim agencijama? Pa, država je stala na stranu klasnog protivnika tih istih radnika i funkcioniše kao agent stranih investitora. Ako vam naši susedi daju povoljne uslove, poručio je investitorima dojučerašnji predsednik vlade, mi ćemo vam dati još povoljnije. Evo, odreći ćemo se i pelena, samo dođite.
Može li ova država bilo kome obezbediti dostojanstven rad? Ne. A zašto, onda, nema klasnog revolta?
Iz dva razloga. Prvo, radnike nema ko da organizuje. Toliko partija i toliko sindikata, a nikog da artikuliše revolt. Drugo, vlada kao upravni odbor stranih investitora baca pred unižene suve kosti mita. Onog kosovskog. I ovi ih glođu. Ne kao radnici, nego kao identiteti. Oni etnički.
I tako, dok traje posna identitetska zabava, radnici traže spas u sivoj ekonomiji. Da nije nje, stotine hiljada ljudi bi bilo bez posla. Bez nje, siromaštvo bi bilo ekstremno, glad masovna i u Srbiji bi vrilo ko u ekspres-loncu. Sa sivom ekonomijom je, dakle, lakše, nego bez nje. Siva ekonomija nam govori da je država skupa, a pored toga i da nam nije preko potrebna.
Ali, šta, onda, raditi sa čitavom galerijom pohabanih političara. Pa, ništa. I Srbiji su, ovakva kakva je, potrebni Mapeti, zar ne?!